Crkva do crkve ludilo

Razlika između knjige i stripa je u tome što u stripu odmah vidite kako nešto treba da izgleda, dok u knjizi morate da maštate i zamišljate kako izgleda drvo, kuća, Ana Karenjina, tako da mi svi prihvatimo da je na filmu glumi Sofi Marso... Ko? Pitaćete. Ja je znam samo kao Bond devojku, ali ne klasičnu, pošto je u tom filmu prava Bond devojka bila Deniz Ričards, složićete se, ipak mnogo atraktivnija, ako već nije kvalitetnija glumica. Da je Ana Karenjina bila strip, umesto što je neko (namerno kažem neko) napisao 900 pogubnih strana koje ja posle treba da izmaštam, nikada mi ne bi dozvolili da je igra neka tamo Sofi Marso... Znam, znam, svi mislite da je jedini mogući i pravi izbor za tu ulogu Andja... ali ne! Čak ni Tatjana Samojlova... znam... znam... na pitanje ko, čak ni je nemam odgovor... u ruskoj ekranizaciji iz 1967. nije dovoljno graciozna... dobro u njenu odbranu, tad još nije bilo snimanja maloletnica mobilnim telefonima u pomoćnim prostorijama, pa je samim tim definicija seksipila bila tu i tamo drugačija. Posle dužeg razmišljanja shvatam da je to bio strip jedini mogući i svetski prihvatljivi izbor za filmsko tumačenje lika Ane Karenjine... Kira Najtli!!!

Santa Maria del Mar, ogromna, ne staje u kadar, a ja ne mogu da se izmaknem dovoljno da je uslikam celu... Ogromna količina ljudskih duša prolazi, gleda, slika... Kada ste pogledali filmova koliko sam ja i pročitali stripova koliko ja, taj stil gradnje ste već videli mnogo puta i lako ga je prepoznati. Stripovi sa rendžerskom tematikom kao što su Kapetan Miki, Teks Viler i Kit Teler vam prikazuju baš takve građevine, velike crkve tog stila, pravljene u nekim zabitima istraženih i neistraženih delova divljeg zapada. Dve kupole na krajevima i ogromna vrata na ulazu... približiću se... Slikam nekoliko miliona puta, na kraju krajeva zato sam i došao... nećete verovati koliko puta sam poželeo da se vratim kući da bih što pre svima pokazao šta sam ja to sve tamo video... Vrata su otvorena, mogu ući... Čudno, nikad ranije ni u jednom gradu nisam poželeo da uđem bilo gde, uvek mi je bilo dovoljno da to nešto wow vidim spolja. Od onda se promenilo to što sam vodao neke ljude koji su izražavali želju da uđu u te neke naše poznate crkve, tako da sam ja posle skoro 10 godina boravka u glavnom nam gradu izmaštane države tek nedavno video unutrašnjost Hrama i Crkve Svetog Marka... i razočarao se.... Oprezno sam ušao, samo mi još fali da me španska verzija interventne spakuje u gepek i vređa na meni jako “razumljivom” španskom jer sam im obeščastio crkvu... OK korak, dva, niko ne urla izbezumljeno za mnom, mogu da se opustim i da vidim kako izgleda... Zaista lepo, veliko, sa stubovima, nisam pogrešio što sam ušao, a sada napolje, pre nego što moja dobrodošlica naglo prerate u kurare. Obići ću je, da vidim kako izgleda sa svih strana, eto baš pored nje stoji neka ludačka polukružna metalna motka na čijem vrhu gori plamen, poput olimpijskog, a u podnožju stoji cveće ukrašeno katalonskom zastavom. To je u suštini spomenik borcima palim u bitkama za Kataloniju. Prošetao sam malo uskim ulicama koje okružuju crkvu i odlučio da krenem dalje. Vraćam se u predvorje, ne skidam pogled sa prizora, gledam malo levo, malo desno, pogledom tražim nekog ko bi me uslikao... eto je... simpatična bakica, slika i ona, pružam joj aparat i pokažem na Santa Mariu, shvatila je i uslikala me, ne baš onako kako sam hteo, ali OK, ja sam i tu sam... nisam u situaciji da izigravam fotomodela.

Nastavljam da se provlačim ulicama Bari Gotika, strah je već nestao, shvatam da to i nije ništa tako strašno, orijantacija mi je bila OK, znao sam otprilike kako da se vratim i kuda da idem, vreme je da se potraži katedrala. Jedna ulica menja drugu, terase koje spajaju dve strane ulice na svakih nekoliko desetina koraka, počinjem da zahvaljujem sudbini što sam tu sam i što nikog ne moram da vučem za sobom, već idem tamo gde ja hoću, kada ja hoću – odmah. Niko mi ne kuka, da je gladan, žedan, da ga bole noge, ješću kad se vratim u Beograd, sada samo želim da istražujem. Opet jedno skretanje, pa drugo, slalom na 20°C i eno ga... kran!!! Da li je moguće da kad god se ja nađem u nekom čudesnom gradu, nadomak neke čudesne građevine, baš tad, tih dana, tog momenta, ispred nje mora da bude parkiran najveći kran na svetu??? Na svim mojim slikama Koloseuma u Rimu glavni akter je... kran... sada ponovo nešto ogromno i iritantno narandžasto... hah sad shvatam zašto ne volim baš preterano narandžasto. Jasmo mi je šta mi je činiti... pravac ogromni kran. Kako mu se približavam sve je veći i veći, narandžastiji i narandžastiji, a ja mu u suštini vidim samo podnožje, ni ne znam kuda se uspinje ni šta popravlja... znam samo da treba da ga pratim i kada skrenem tu levo ispred mene će biti... Catedral de Barcelona... Nalazim se na sred nekog trga, ispred mene Katedrala koja se upravo obnavlja, otuda sva ta mašinerija, ali bez obzira, prizor zastrašujući, potpuno drugačija od Santa Marie, ovo čak ni u stripovima nema. Ljudi oko mene prolaze, svi izbezumljeni, krajičkom oka primećujem da sam okružen klupama, valjda su shvatili da vam dobro dođe kad vam se noge odseku kada se prvi put nađete na tom mestu i gledate u taj ogromni šuplji toranj. Primećujem radnje sa suvenirima, pokoji kafić, čini mi se bar, ali to me sada uopšte ne zanima... samo šuplji toranj i kamenjar oko njega...Slikam ogradu, Katedralu i naravno neizbežni kran... Već sada, neshvatajući šta me tek čeka, krećem da obiđem ovu građevinu, vidim svi ljudi idu kroz usku uličicu tu pored... naravno... pratiću ih. Vidim zablindirama vrata, radovi su, ne može da se uđe, razočaran sam malo, ko zna kako izgleda iznutra. Ipak koju ulicu dalje mogu da uđem u jedan deo Katedrale, opet kao neko predvorje, nije baš unutrašnjost same crkve. Svetlost se prelama neverovatno, plafon, ako to mogu tako da nazovem, svetli zelenom bojom, na sredini je ograđena neka flora kojom vladaju bele, još je neutvrđeno da li patke ili guske, koje se manekenski šepure pijuckajući vodu iz fontane jer znaju da ljudi iz celoga sveta gledaju njih i oduševljavaju se baš njima, Prošetao sam malo, unutrašnjost se ne razlikuje toliko od Santa Marie, ali poseduje neki arogantni antički duh neprevaziđenosti, kao da sam taj vazduh koji se tu nalazi zna da ima magične moći. Pomalo omamljen celim doživljajem koji nikako nisam očekivao, krenuo sam ka izlazu i tu se zadržao kod postolja u kom gori veliki broj crvenih sveća, što je ovo lepo pomislih... Jezivo, ali lepo...

Stiže me sumrak polako, cilj ova četiri dana je da što više stvari vidim po dnevnoj svetlosti, jer je to jedini pravi način da budete zadovoljni turista, pogotovo ja koji sam do sada jako puno stvari video, na žalost noću. Ovaj put ja odlučujem i neće biti tako. Polako napuštam Bari Gotik i ponovo šunjajući se mističnim uličicama tražim svoj put nazad ka La Rambla.

Evo me, tu sam, stigao sam, sada je lakše, sad znam gde sam. Opet sam na šetalištu i idem gore, pravac Trg Katalunja. I dalje gomila ljudi oko mene, život ne prestaje, iako se smrkava, turisti koji konsultuju mape... i turisti koji konsultuju mape... Uživam u toj šetnji, nalazim se u raju na zemlji i krećem se polako uzbrdo... prolazim lagano stvari koje sam već video, Boqueria je zatvorena, ne mari... videću je ujutro. Prolazim skretanje za hotel i nastavljam gore, nazire se Trg, pomišljam kakav to trg uopšte i može biti... trg k'o trg pomislih. Stižem do semafora, koji je malo do puno čudan, u zavisnosti kako na sve to gledate. Možete levo preko jednog pešačkog, pravo preko drugog pešačkog ili desno preko trećeg pešačkog. Levo ili desno idete oko trga, dok napred izlazite pravo na njega. Biram pravo, čekam zeleno, posle nekog vremena se pali i ja prelazim. U početku sam se pitao zašto sam jedini koji se nalazi na pešačkom, ali sam ubrzo shvatio da je to zato što tamo svi prelaze na crveno, tako da dok se upali zeleno već su svi prešli. Vidim ogromne dve fontane na drugom kraju, mnogo su lepe, nekako sjaje, prilazim im, u pozadini neka ogromna zgrada, veličina svega toga mi jedva staje u kadar... ali uspevam... uslikao sam Trg Katalunja. Okrećem se malo oko sebe i shvatam da se nalazim na sred velikog mermernog kamena ili čega već, nisam pročitao dovoljno knjiga da bih umeo pravilno da se izrazim... šetam se malo po njemu, k'o budala gledajući dole, bilo mi je lepo... nikog nisam hejtovao, niko me nije nervirao... svi su jednostavno šetali tuda nasmejani gledajući svoja posla... Eh kad li sam poslednji put video nasmejane ljude koji gledaju svoja posla? Podigao sam pogled, napravio jedan od mojih poznatih okreta od 360° da spoznam čitavu panoramu i video da je trg u stvari okružen kipovima lavova koji izgledaju kao da ga čuvaju. Vraćam pogled na fontane, zamislim se kratko... prelepe su. Tražim neki novi semafor da pređem ulicu i vratim se u jedno od okolnih ulica. Evo ga, ovaj mi je najbliži, vodi pravo do Barsa radnje na ćošku.

Ulazim u butik, bila je to najveća Barsa radnja u gradu... shvatam polako da čitav grad živi za to sportsko društvo, mada 80% svega toga čini opsesija fudbalskim klubom. Da nabrojim šta sve možete kupiti – dresove, šorceve, znojnice, zastavice, lopte, priveske, olovke, male stadione, trenerke i još svašta nešto čega u ovom trenutku ne mogu da se setim. Radnja non stop puna, momak zaposlen u njoj izuzetno prijatan, govori odličnim engleskim, ali mene pored svega toga oduševljava nešto drugo – termo presa kojom vam lepe broj i ime koje želite na licu mesta, uz adekvatnu doplatu naravno. Fantastično! Ne samo da možete biti Mesi, Ćavi i Iniesta, odnosno to možete biti bilo da kupite njihov dres, bilo da vam to utisnu, već možete biti vi koji igrate za Barselonu, zvanično utisnuti ne izmuvani. U tim trenucima sam počinjao da pojmim Barselonu kao najveći klub u Evropi. Nigde ni jedan grad nisam video toliko posvećen svom klubu. Odjednom sam počeo da osećam veliku tugu pomišljajući da i fudbalski klub Espanjol igra ovde, ali niko ništa njihovo ne prodaje... Verovatno njihovi navijači to sami šiju.

Smrklo se već, imao sam izuzetno dugačak dan, ustao sam u 3:30, izborio sam se sa svim nedaćama samostalnog avio putovanja u stranu zemlju koja govori prokletim španskim jezikom, sa sve presedanjem, adrenalin me je držao do sad, mislim da je vreme da nađem gde ću večerati i da se polako zaputim na spavanje. Nalazim neki restorančić Caffe and Grill, ono grill me je privuklo, ne voim da eksperimentišem sa ukusima kad sam 2.000 km od kuće, pa je tako prošle godine na Baltičkom moru, u mestu po imenu Timendorfer Štrand, kelnerica bila u blagom do znatnom šoku, kada je četvoro mojih prijatelja naručilo neki lokalni specijalitet, a ja... bečku šniclu. Grill će biti sasvim OK. Sedam u taj neki restorančić, baš lepo sređen, iz nekog razloga me podseća na neki manji Hard Rock Caffe, valjda te neke boje i drvo u kom je sve napravljeno. Iznenađen? Ni najmanje kad mi je prišla konobarica malajskog porekla, našao sam neku šniclu koja je delovala jestivo... umirao sam od žeđi... šnicla, puno kole i pomfrit. Dok čekam da mi se spremi večera gledam okolo po zidovima... iza mene i potpisani dres sa brojem 8... Hristo Stoičkov, za vas sa jeftinijim ulaznicama velika legenda Barselone i bugarskog fudbala i neki kum Miroslava Ilića, bio sam ponosan i srećan što sedim ispod njegovog uramljenog dresa. Stiže hrana, jaooooo kako je slatko, dobio sam mini grill umesto tanjira... kako dobra fora, tanjir mi je limeni roštilj, meso kao da je pacovlje, pomfrit OK. Bio sam gladan, ubrzo sam završio sa pacovom, napojio se sokom, platio malajki i krenuo put hotela. Gledam oko sebe, oko 22h je, zamrlo je sve oko mene, dobro možda ne baš kompletno, ali definitivno nema ljudi kao do sada, spuštam se niz La Rambla i razmišljam šta ću i kako sutra. Nisam došao ovde na izlet... mora nešto i da se radi. Ulazim u hotel, neki crnac nešto kreči... ne znam zašto mi bilo smešno što crnac kreči plafon u belo. Pitaću ženu na recepciji kako da stignem do sajma. Objašnjavam joj treba da stignem do Fira de Barcelona, ona mi govori da siđem kod Španskog Trga i da prođem kroz dva tornja... neću da je smaram više pomislih u tom trenutku... Fira de Barcelona ima dve lokacije, ona mi objašnjava za onu kod Montjuica, a meni treba ona u ulici Gran Via... Nema veze, snaći ću se sutra sam. Penjem se do svoje sobe, stavljam baterije na punjenje, navlačim pokrivač... Sutra sajam i... Sagrada Familia!!!