Zapad ide na istok

Sve je to tako čudno ako ste se rodili tih nekih godina kao i ja. Govorili su vam da živite u jednoj državi koja se neprekidno raspadala... menjala imena... dok nije dobila ime koje je većina ovdašnjih vazala smatrala istinskim. Ali... ova država u suštini i ne postoji... ona nikad nije ni postojala, već je uvek bila samo pogranična zona dve neke druge... prave države. Sever je uvek bio Ugarska, jug je uvek bio Turska... nikad ovo nije bila jedna zemlja... niti će to ikada biti... U toj podeli na sever i jug, ja sam uvek bio sa severa, iz Mađarske, a većina vas je uvek bila iz Turske. Nije to ništa loše, ali nije ni isto... da li sam ja bolji od vas ili nisam, to nikoga nije briga. Moja kultura je u Beču, a civilizacija u Rimu, vaša je hteli to priznati ili ne u Istanbulu.

Gejt C6, čooooveče nikad nisam bio na C6, čak nisam znao ni da Nikola Tesla ima toliko gejtova, Već nedelju dana razmišljam kako ću ići negde gde nikad nisam bio. Nije to isto... ne ne, kad idete negde gde nikad niste bili, ali je to deo vas i kada idete negde gde nikad niste bili, a dugo ste se toga zgražavali... znate da tamo ne pripadate i da to nije deo vas. Bio sam uzbuđen, pozitivno, ali ne i uplašeno, kao što obično jesam kad idem negde u nepoznato. Kako izgleda kad ides negde gde ne pripadaš? To pitanje me je vuklo napred, u radoznalost i nestrpljivost. Dosta toga sam uradio, što nikada ranije nisam uradio, poput kupovine Feng Shui časopisa za čitanje u avionu. Teško mi je da opišem taj osećaj... kao da idete u rat iz kog znate da ćete se vratiti nepovređeni... da da išao sam u rat... rat shavatanjima života i sveta.

Zabiptao sam u metal detektoru. Daaaaaj bre koji ti je, pa namerno se oblačim tako da me iskulirate i sad me smarate sa tim. Morao sam da se izuvam, jer je tobože u mojim žutim patikama bilo nešto metalno. Nikad nisam uspeo da shvatim šta... Mislim hellllooooo obične patike. Vi ćete mene pripadnika zapadne kulture i civilizacije da izuvate! Ušli smo u Air Serbiu, seli na svoja mesta... bio je petak, a nije bila baš neka gužva. Očekivao sam više ljudi, s obzirom da je početak vikenda. Doduše Turkish Airlines ima dva polaska dnevno, tako da ljudi sigurno i tako lete... ipak su oni najbolji avio prevoznik u Evropi. Nisam ništa stavio u overhead compartment, odnosno boks iznad vaših glava, već sam sav ručni prtljag, koji se sastojao od moje torbice, stavio na pod ispod sedišta. Još jedna novina u mojim ritualima. Kako sam seo, do mog reda je dotrčala devojčica azijskog porekla, bila je vanredno slatka... pogledala me je i otrčala nazad do svog mesta pored roditelja. Sve je bilo uobičajeno, ljudi su se smeštali i čekali poletanje. Bilo je tiho i mirno sve dok sa neba nije zagrmelo OUTDOORS ARMED AND CROSSCHECKED!!!!!! To je standardna rečenica kojom kabinsko osoblje daje sebi do znanja da su vrata sigurna i da može da se krene u proceduru pokretanja aviona. Obično se ona izgovori normalnom jačinom glasa... ali ne i ovog puta... ne i u Air Serbiji. Puklo je kao da je ponovo počelo bombardovanje... rapavi glas šezdesetogodišnje pripadnice kabinskog osoblja probio nam je svima bubne opne, bogovi tame su nam se obraćali sa neba. Da sve bude gore ubrzo je usledila standardna bezbednosna procedura... grmljavina se nastavila, sve jače i jače... devojčica je počela da plače... ko je to napada? Zašto puca na sve strane? Kakva nas to neman razara? Srpska verzija... pa engleska... nema kraja udarcima u zarđali gong... Izdržali smo... nekako... bilo je gotovo i poleteli smo. Pitali smo kasnije mlađe koleginice zašto se ova starija dere na nas, ali osim površnog odgovora da će proveriti nikakav boljitak nismo osetili tokom celog leta... Devojčica je preživela, ali kakve će je more goniti u budućnosti niko ne može da zna.

Nakon nešto više od sat vremena leta i mog intenzivnog kursa izučavanja Feng Shuia (gde sam mnogo toga naučio... između ostalog i da mi brojevi u datumu rođenja govore da sam mega inteligentan, ali i da mi je raspored u stanu katastrofa) sleteli smo na Aerodrom Kemal Ataturk u Istanbulu. Zaigralo mi je malo srce... po prvi put sam turista samom svojom pojavom. Do sada sam uvek morao da progovorim da ljudi skapiraju da nisam odavde, a sada moja visina i ten odmah otkrivaju da sam idealna meta za džeparenje. Kad se avion zaustavio pogledao sam kroz prozor. Ispred nas planinčina... Etihad Airways... prekookeanski... samo mu je turbina veličine našeg aviončića... Odjednom biti u AirBus 319 više nije bilo tako zabavno. Stajao je tako... uperen u nas... i gledao nas... Ako ovo krene odosmo i mi i Kemal Ataturk dođavola. Ironično gledano, kao matica koja se kreće i u isto vreme ubija svoje potomstvo (aluzija na odnos Air Serbia – Etihad). Sam aerodrom... isti kao i ostali, a opet različit. Šetamo ka pasoškoj kontroli, a na svakih 50 metara tabla sa zemljama za koje treba viza. Mi ni nemamo vizu, šta da radimo... gledamo... ali nas nema na listi zemalja za koje treba viza... morali smo stati ispred sledeće tri table da se dobro uverimo da nas nema. Kako je moguće da nas nema? Pa ako neko treba da vadi vizu to smo uvek bili mi. Sad su to bili Hrvati, ha! Stigli smo do pasoške kontrole, jako puno šaltera sa Foreign Passports, puno im nas stranaca dolazi. Izgleda puno i iz Afrike, mukice diskriminisane... osim one table sa zemljama za koje je potrebna viza ima i tabla koja upućuje pripadnike nesrećnog afričkog kontinenta na pasošku kontrolu 2. Šta li im tamo rade? Pustili su me, o da, u svoju tursku zemlju, mene... aristokratu iz zapadne civilizacije... nisam znao kako da se osećam.

Izašli smo i pokušali da pronađemo taksi, ali oni su leteli... svi su bili narandžasti, a dosta njih i crno-narandžasti (crni deo predstavlja mesto gde ih je neko udario). Gde da stanemo? Kako da dozovemo taksi? Ubrzo se prodrao na nas čovek sa Motorolom. Taksi? Tu je red! I stvarno mi stojimo, a taksisti samo nailaze, dok čovek sa Motorolom rukom pokazuje koji u redu čekanja ulaze u koje vozilo. Woow kakva organizacija?! Svuda oko nas haos, ljudi lete, zuje, automobili jure na sve strane, a on priča telefonom i pokazuje mi da je ovaj taksi naš! Sedamo u vozilo i krećemo ka hotelu, trebalo bi da je blizu, oko 5 EUR bi bila vožnja. Kako smo krenuli shvatam da i u Istanbulu postoje saobraćajne trake... ali da nije nužno da se vi po njima vozite... možete i između ako vam tako više odgovara... možete i da ulećete iz trake u traku kad poželite takođe, nije to nikako neprihvatljivo ili ne daj Bože kažnjivo... sigurnosni pojas? Default Programms – Uninstall. Najradije bi ga isekli da mogu. Normalna vožnja je dosadna vožnja uvek sam govorio. Više sam se skoncentrisao na ludost oko mene nego na to da nađem gde se to čoveku nalazi taksimetar. Gledao sam sve te zgrade, svu tu moć proizvodnje, trgovine i nedostatak globalnih brendova. Bulevar sa tri trake gde god pogledaš, pun... dragi moji dobrodošli u grad od 14 miliona, sa dnevnom migracijom od još 5 miliona. Svi natpisi na putu od aerodroma do hotela su bili na meni jedva čitljivom turskom jeziku. Stigosmo uskoro i do hotela, pitamo vozača koliko košta u Evrima, kaže 10. Hmm nije li 5? No dobro s obzirom da moj saputnik nije mnogo mario za to dali smo mu 10. Kad sam mu objasnio da je odnos Turkish Lira i EUR 3 za 1, on je rekao pa trebalo je 5 EUR bilo je 15TL. Eh pa znam da je trebalo 5, ali ja mu nisam ni video taksimatar pa ne znam ni koliko je otkucao u TL.

Kako smo izašli iz taksija “napao” nas je vratar/nosač kofera hotela. Nikad me nije napao nosač kofera. Nikad nisam ni video nosača kofera... nisam ja imao novca za hotele sa nosačem kofera. Eeeeej gde to nosiš moj kofer??? Pratimo ga i ulazimo u predvorje... metal detektor... ali sa strane ima prostora da se prođe pored... tako smo i uradili, e stvarno mi je ispod časti da se dvaput izuvam u roku od nekoliko sati. Prilazimo recepciji i pokazujemo našu booking.com stranicu. Dok nas recepcionarka prijavljuje prilazi nam druga gospođica i pita nas kako smo i šta radimo. Dobro ne baš to, ali tako nešto. Ona nas zabavlja dok mi čekamo, nudi se ako nam bilo šta treba. Čekaj čekaj... nosač kofera, sad lična hotelska osoba. Pa da li sam ja to u hotelu od 5 zvezdica ili nisam (bio sam)? Odmah sam hteo da iskoristim to ako mi bilo šta treba. Želeo sam karte za sutrašnju utakmicu Galatasaja. Odmah će proveriti, samo joj treba računar. Za to vreme mi smo dobili i ključeve i sobu i uputili se ka njoj... sa nosačem kofera. Ulazimo u sobu, ostavlja nam kofere i objašnjava da je voda na polici besplatna i da se mini bar naplaćuje. Zahvaljujemo se a on se klanja nekoliko puta dok mu nismo dali 5 EUR bakšiša. Nikad nisam bio u hotelu gde bih nekom dao bakšiš. Prolazim pored kupatila i vidim da se svetlo ne pali na prekidač, nego na dodir nekog senzora... bilo je 4 senzora. Haha pravio sam lajt šou par minuta, paleći i gaseći razna svetla u sobi. Zapanjeni svime što smo upravo doživeli odlazimo do prozora da vidimo pogled... auto put i džamija... bila je to naša džamija... imali smo samo našu džamiju, veliku.... odmah tu preko puta. Otvaramo ormar i pomeramo Kuran (dodirnuo sam Bibliju u Rimu i Kuran u Istanbulu), bacamo se na krevet gledamo u TV na kom piše WELCOME LORD OF INSANITY (naravno stajalo je moje ime i prezime).