M5 do raja

Da li ste nekad imali osećaj da ste krenuli na neko mesto koje vas prosto jedva čeka? Čim stignete kao da vas je obgrlilo, prihvatilo i napravilo delom sebe? Dok izlazite sa aerodroma, kad se šetate ulicama, posećujete događaje zbog kojih ste došli, kao da je to to, to ste vi, baš tu pripadate... kad bi se kretali tim ulicama svakoga dana, osećali biste se baš kao da svaki dan izlazite iz kuće i šetate ulicama kojima ste uvek sanjali da šetate, a one su tako savršene, kao da su pravljene samo za vas, ni za koga drugog. U mom životu postoje dva grada koja me jedva čekaju, dozivaju i grle me kada stignem. Ulazak u Metrolink na aerodromu u Mančesteru ili u Malpensa Ekspres voz u Milanu su za mene vrata raja, kada se zatvore iza mene, kreće nešto toliko dobro da može samo meni da se desi, baš samo tu.

Obuzet osećajem uzbudljivog iščekivanja poletanja za Milano stigao sam na Nikola Tesla. Biće to moj četvrti put kako ću se naći u gradu koji je za mene bio nešto najvažnije i skoro pa jedino što Italija može da ponudi... da ima tu i neka Venecija, Rim, Firenca i gomila drugih atrakcija, ali za mene, u srcu, od malena, postoji samo Milano. Tokom godina Nikola Tesla se promenio znatno, a opet neznatno, sve je isto a opet dosta drugačije. Razmišljam koliko smo napredovali, dosta to lepo izgleda i iskreno, prijatno je šetati aerodromom. Oduševio sam se postojanjem prodavnica sa tipično srpskim suvenirima, uvek sam mislio da smo tanki u tome da turistima prodamo nešto što će biti lepo i što će im ostati u sećanju kada se vrate tamo odakle su došli. Vrhunac moje pozitive je bio kad sam video masažne fotelje kod gejtova, pa nisam mogao da verujem! Ej čoveče! Pa moj aerodrom ima masažne fotelje!!! Komada četiri!!! Oduševljenje naravno nije dugo trajalo, ipak je ovo Srbija, ovde gravitacija vuče na raspad, a mi ne znamo gde da kupimo zero gravity boots. Postrojiše nas oni tako u tri reda, kao za streljanje, prioritet imaše ljudi koji na streljanje idu u Štutgart, pa Zagreb i na kraju mi Milanezi... pa dobro bar ću izgleda najduže od ponuđenih živeti. Koliko sam se oduševio svim lepotama koje do sad nisam video, toliko sam se razočarao u poduže stajanje u nepotrebnom redu bez indicije da će on ikada krenuti.

Red je krenuo, sve što se odigralo kasnije bilo je manje-više standardno i mi smo se vinuli u nebo. Kad sam kretao dobio sam specijalni zadatak, morao sam SK, koju ću videti u Milanu, dati paket sa smokvama, pošto ih dotična nikad nije probala. Njen hotel je bio blizu mog i dogovorio sam se da ću ja stići oko 22:00, da me sačeka, pa da vidimo šta ćemo posle. Da bi se to odigralo, morao sam uhvatiti Malpensa Ekspres u 20:56 sa aerodroma. Avion je po rasporedu sletao u 20:10, tako da sam mislio da imam sasvim dovoljno vremena da sve završim i stignem na voz. Avion je sleteo u 20:16, vozikao se po pisti do terminala jos 15 minuta... trebalo je proći pasošku kontrolu i uzeti prtljag... mislio sam da nema šanse da stignem, a sledeći voz je bio tek za pola sata. Prtljag uzimam u 20:44, žurim da nađem šalter za kupovinu karata, uspevam da je kupim, validiram na licu mesta (morate da je validirate negde, inače ste u velikom problemu), strčavam na peron, na satu 20:55:55, ulećem u vagon, dok se vrata iza mene zatvaraju... krećemo ka Kadorni, stižem na vreme. Zar je moguće da sam ja imao malo sreće? Ne pamtim da mi se tako nešto desilo, obično promašim, pa čekam i gubim vreme. Ipak je ovo Milano, koji me je vidite, zagrlio čim sam stigao.

Malpensa Ekspres vozi sa aerodroma do dve najveće železničke stanice u Milanu, Kadorna i Ćentrale, a ja sam uvek išao na Kadornu. Zašto? Zato što je Ćentrale na žutoj M3 liniji prema kojoj nemam nikakva osećanja, a Kadorna na crvenoj M1 liniji, koju volim kao što bih voleo svoj automobil kada bih ga imao. Sve što volim u Milanu je na M1, zamak Sforcesko, Duomo, Korzo Buenos Ajres, a do nedavno to je bio najbliži metro onome što je u Evropi najbitnije – stadion San Siro. Da ne spominjem kaznu od 36 EUR koju smo, po osobi platili kada smo se, pre nekoliko godina, sa neadekvatnom kartom dovezli do poslednje stanice – sajma Ro Fiera. Ove godine me je Milano dočekao sa posebnim poklonom – novom ljubičastom M5 linijom koja vozi direktno do San Sira. Ranije ste morali presedati na neke lokalne autobuse, ili išli tramvajem, a sada imate direktnu metro liniju za stadion i sve je mnogo lakše.

Stižem na Kadornu, ulazim u duel sa aparatom koji prodaje karte. Do sada sam ih kupovao od živog čoveka kojem objasnim šta želim. Sad je međutim petak, 21:30... nema živog čoveka, samo automat. Srećom postoji opcija za engleski jezik, koja značajno olakšava probelmatiku. Kupujem metro kartu, ulazim u M1 i to je bilo to... stigao sam kući, sve je baš tako kako treba da bude. Da bih stigao do hotela, koji je igrom slučaja pored San Sira, na stanici Loto moram da pređem na novu M5. Pratim putokaze i prelazim sa platforme M1 na platofrmu za M5, koja izgleda potpuno nadrealno. Sve je u staklu zatvoreno, kada dođe voz otvaraju se staklena vrata, pa vrata voza i vi možete da uđete ili izađete. Pošto je San Siro na kraju linije, a petkom uveče nema utakmica, voz je bio skoro sasvim prazan, ja sam intenzivno uživao što ću uskoro biti podno mog božanstva. Stadion ima dve metro stanice – San Siro Hipodrom i San Siro Stadion, a na Google Maps sam procenio da mi je bliže da izađem na prvoj. Stižem, izlazim na površinu... ista stvar kao u Barseloni, ja ne vidim stadion! Kako mogu da stojim 200 metara od stadiona koji prima 80.000 ljudi i da ga ne vidim? Srećom, bio sam spremniji nego ikad (OK ne spremniji nego kad sam bio u Liverpulu, to je bio vrhunac mene kao nindža ratnika), ukucao sam u navigaciju adresu hotela i pošto sam napravio 5 koraka u nekom pravcu, masivni krov stadiona se ukazao ispred mene. Evo ga! Evo me! Sad je bilo jasno gde treba da idem, jedini problem je bila kiša koja je padala po meni, a ja sam bio potpuno neadekvatno obuven za to, jer je vremenska prognoza obećavala vikend bez kiše. Stanica San Siro Hipodrom je bila bliža, ali je imala jedan veliki problem, deo trotoara je bio ograđen, pa sam mokar, po kiši, jedno 100 metara, sa koferom morao preći na bulevaru koji tuda prolazi. Ubrzo sam se našao ispod samog stadiona. Ja vama ne mogu da opišem kakav osećaj imam kada se nađem ispred Interovog stadiona, to je nešto što nikad neću moći da prenesem, koliko god se trudio. Do hotela je trebalo proći pored duže strane stadiona i ja sam uživao u svakom koraku koji sam napravio. To pešačenje je trajalo i dugo i kratko, zastajao sam, gledao, nisam bio nekoliko godina, teško je bilo skinuti pogled sa konstrukcije koju živite kad niste tu. Stigao sam do hotela, SK je bila umorna, tako da smo predaju smokvi pomerili za ujutro... taman dok mi se osuše patike.

Subota je osvanula, nije mi se baš ustajalo, slučajno okrenuh glavu na desno, ka prozoru, a na prozoru... San Siro!!! Nikad o tome nisam mogao ni da sanjam, da ću se nekad probuditi na taj način da će za pogled na moj omiljeni stadion biti dovoljno samo da okrenem glavu na desno. Dogovorio sam se sa SK da se nađemo ispred stadiona, to je blizu i meni i njoj. Poneo sam joj smokve, a masovni smeh je krenuo kada smo se našli. Ja u braon kožnoj jakni, SK i MG u braon kožnim jaknama... kao da smo planirali stil za nalaženje. Posle neizbežnih selfi fotki podno stadiona huMEN in brow, dao sam joj smokve. Zabeležena je serija fotografija sa njenim probanjem istih... izrazi lica gađenja su se smenjivali u tom serijalu... sve u svemu nikako joj se nisu dopale, a ja je potpuno razumem. Nakon kratkog ćaskanja i prisećanja ranijih događaja rastali smo se, one su krenule nazad u Zagreb, a ja na stanicu San Siro Stadion, kako bih krenuo na posao, tj. na sajam.

Smisao moje posete Milanu je bio odlazak na sajam grafike, to je bilo planirano za subotu ujutro. Na aparatu za kupovinu karata sam ovaj put kupio kartu validnu za Fieru. Pre tri godine smo platili po 36 EUR kaznu, jer nismo znali da obična karta ne važi do Fiere, koji je bio poslednja stanica. Sedim skoro kao duh opet u M5, gde u jednom trenutku ulazi starija žena od nekih 60+ godina. Pita me koliko je sati, a pošto ne znam italijanski, otvorio sam futrolu telefona i pokazao joj. Kad je videla, posle par sekundi ćutanja me je nešto pitala... pošto nisam imao pojma šta želi, primenio sam taktiku prijatelja i kolege ET – English please. Gospođa nije znala engleski pa me je oslovila sa turista, ja kao da da Fiera Milano i pokažem joj ulaznicu. Nešto je promrmljala i rekla Loto. Da da znam znam, na Loto treba da presednem na M1 i idem do kraja. Ni to nije bilo dovoljno nego mi je pantomimama pokušala dočarati da mi je nešto ispalo iz džepa, da nešto moram da pokrijem, bilo je to za mene vrlo neprijatnih par minuta, kada neko na sve načine pokuša nešto da vam objasni, a vi pojma nemate o čemu se radi... tek kad je uzvinkula ATTENZIONE sam shvatio da me u stvari upozorava na lopove! Trebalo je da se pazim jer ih ima u izobilju, a ja sam valjda delovao kao teletabis, pa još zbunjeni, kombinacija katastrofalna. Stižem na Loto, ustajem, ljubazno joj se zahvljajujem i krećem da se okrećem kojim će ljudima da dojavi da je glupi turista u braon jakni spreman za džeparenje!!! Sa tom mišlju krećem sa platforme M5 na platformu za M1 kada se odjednom začulo BUUUUUMMMM!!! U trenutku pomislih – tooooo teroristiiii!!! Na moje razočarenje u pitanju je bio sam kvar na metro vozu koji je vukao sa sobom neki svoj deo. Taj voz je evakuisan a putnici su prebačeni u drugi vagon.

Na svu sreću neodžeparen sam završio sve obaveze na sajmu taman na vreme da zakasnim na turneju po stadionu koju sam želeo da napravim. Karta je 17 EUR i traje sat vremena, sa radnim vremenom do 18h. Ja sam stigao nazad u hotel nešto posle 17h, taman da ne uspem da kupim kartu za turneju, ali sam se uputio u prodavnicu na stadionu koja radi do 19h. U pitanju je San Siro Store koja prodaje Interove i Milanove predmete. Uzbuđeno sam tražio prodavnicu kod ulaza 14 i kad sam stigao ispred se taman uparkiravao neki automobil beogradskih tablica, ha! Kakav trenutak? Nisam mnogo mario za njih, već sam užurbano ušao u svoj mali raj. Prvi utisak mi je bio kako su, usled toga što Inter sutra igra kod kuće napravili da dve trećine prodavnice bude u Interovoj robi a samo jedan ćošak u Milanovoj. Oduševljen tim saznanjem počeo sam da se šunjam gledajući sve dresove, majice, trenerke sve dok... sve dok nisam video da postoji prozor prodavnice okrenut ka unutrašnjosti stadiona, koji gleda na teren. Vi se u tom trenutku nalazite bukvalno IZA GOLA. Kad bi se taj prozor otvorio, maltene biste mogli dodirnuti mrežu. Ispred vas je ceo stadion, ogroman, na tri sprata! Trebalo mi je malo vremena da dođem sebi i taman kad se to desilo, video sam apsolutno najbolji predmet ikada! Kačket u bojama treće Interove garniture... Imaju standardnu plavo crnu za utakmice kod kuće, belu za utakmice u gostima i svetlo plavo-drečavo zelenu garnituru kao treću koja se koristi na ponekim utakmicama. Kačket u toj boji je apsolutno savršenstvo ljudskog dizajna, tako da sam uz zvanični šal, sa 30 EUR manje u džepu nego kad sam ušao, neviđeno presrećan izašao i vratio se u hotel da ostavim novokupljene stvari.

Odlična stvar kada je Milano u pitanju je što vam na ulicama stoje znaci gde je najbliži McDonalds, sa sve tačnom adresom, zahvaljujući čemu sam bio u prilici da lako i brzo, uz pomoć navigacije pronađem mesto gde ću jesti. Šetajući malo tim posebnim milanskim ulicama našao sam McD, ušao, otišao do kase, zaustio reći porudžbinu kad me je kasirka oterala, odmahuje rukom, pokazuje na nešto iza mene. Okrećem se, kad ono touch-screen menu. Auuuuu, pa ja sam iz trećeg sveta, ne znam ti ja ovo. Stajao sam kao tele ispred touch-screen menia, tipkao nešto, vrteo onaj meni u krug... osećao sam se kao kuče ispred ogledala, ja glavu levo, ono na ekranu glavu u desno... ja blinkam... ono blinka. Posle 15 minuta intenzivne borbe sa ekranom uspeo sam da napravim porudžbinu. Ostalo je još da se izborim sa plaćanjem... guram karticu gde ne treba, kucam brojke gde ne treba i koje ne treba... još 5 minuta borbe sa aparatom i konačno sam uspeo da se izborim i uzmem moje jelo. Jedino što mi je u tom trenutku prolazilo kroz glavu, da će se ovaj prokleti sistem pojaviti uskoro u svim McD objektima i da ću u budućnosti morati da promenim dobavljača nezdrave hrane.

Kad sam završio sa obukom za korišćenje McDonaldsa, krenuo sam u razgledanje. Otišao sam na jedino moguće mesto, Duomo. Kada izlazite iz metroa, doživljavate trenutak jednak onom kada izlazite u Barseloni ispred Sagrade ili u Londonu ispod Big Bena... izlazite iz zemlje, mrak je a ispred vas sija Duomo. Bio je to moj četvrti put ispred katedrale, nikad, ali nikad neće prestati da oduzima dah. Okrećem se oko sebe, katedrala, trg, galerija Vitorio Emanuele, sve je tu, kao i uvek... i ja sam tu, opet... Šetam trgom i prisećam se kako je bilo svaki prethodni put,sve je isto, tako savršeno, Madonina sija na vrhu katedrale, milion ljudi oko mene, butici su tu, Ferari prodavnica, Milanova prodavnica, ljudi koji na ulici prodaju kestenje, sve što je uvek bilo tu, bilo je i sada, a ja sam se svemu jednako oduševljavao kao da je prvi put.

Sat je pokazao nešto posle 21h i bilo je vreme da se krene u restoran gde sam na internetu pronašao bečku šniclu. Da da da, u sred Italije i Milana ja sam našao bečku šniclu i nije mi padalo na pamet da tu šansu propustim. Izlazim na Garibaldi stanici mrak je, palim navigaciju i kucam adresu... moram priznati da sam se dosta vrteo pokušavajući da nađem pravi put, ali sam konačno našao restoran. Ušao sam, seo i poručio... dok sam čekao jelo okrenuo sam se oko sebe da vidim gde sam to ušao. Sa desne strane 4 plazma televizora, iznad svakog stola po 1, sa leve strane video bim na zidu... sve prikazuje utakmicu Juventus-Udineze. Obradovah se, eto gledaću italijansku ligu u Milanu! Dok sam se uživeo u bečku Udineze postiže gol, očekivao sam erupciju oduševljenja, najveći rival Intera i Milana je primio gol, to su sjajne vesti za Milaneze, međutim muk... reakcija 0, nema je, kao da se ništa nije desilo. Uskoro je Juventus izjednačio, pola restorana je skočilo od sreće... teško mi je to palo, baš sam se razočarao. Ja sam iz Beograda došao da navijam za Inter, a Milano navija za Juventus... Možda zato ovi i jesu večiti šampioni. Pobedili su 2-1 na kraju očekivano, a ja sam se vratio u hotel... sutra je moj dan. Pazza Inter Amala!!!