Božanstvena komedija

Kako sam proveo više od dva meseca uveseljavajući vaša nedeljna jutra, iako sam u poslednje vreme prestao, ipak sam osetio dužnost da vam ove posebne, prve u nastupajućoj godini, nedelje podarim novogodišnje izdanje i time dodatno ulepšam početak nove, svima nama nadam se blagodarnije 2012 godine. Evo upravo sam pročitao jednu prelepu statusnu poruku koju je jedan od mojih prijatelja okačio na Facebook, neću je ukrasti, samo ću reći da počevši od sutra postavljam sebi još više ciljeve i idem korak dalje u svom životu, a to najiskrenije preporučujem i vama... Bez straha u novo, još više i bolje.

Danas je 31.12. vi ćete ovo pročitati 01.01. i sa tim u skladu poželeo sam da sa vama podelim dešavanja iz moje Božićno-Novogodišnje nedelje, jer zaista je sve to bilo tako čudno, neočekivano i lepo, baš onako kako treba da bude u ovo doba godine. Zaboraviću sve ružno, ova priča neće imati ni doktora Helingena, ni profesora Moriartija, u stvari hoće, bar ovog drugog ali samo kao epizodistu, svi vi već ionako znate zašto. Opsednut sam!

Božić u mom životu predstavlja najbitniji dan u godini (nedaleko iza njega su Uskrs i dani derbija Inter-Milan) iz nekoliko razloga. Kao mali sam obožavao da kitim jelku, da gledam gomilu Božićnih filmova sa Deda Mrazom, u držim i dalje, zlatnom dobu televizije. Imati kablovsku 90tih je stvarno bilo ostvarenje sna... jednog od mnogih. Sve je to bilo i ovako lepo i divno, a kad se na to doda da je Božić bio moja najveća prilika da dobijem poklon koji sam oduvek želeo, razumećete kako buđenje tog jutra i trk ka jelki da vidim šta sam ove godine dobio može da definiše kasniji životni put jednog deteta, pogotovo ako je ono sebično, a kasnije se ispostavilo i arogantno kao ja. Naravno taj jutarnji trk ka jelki se nikad nije dogodio, prosto zato što sam ja kao moj omiljeni Šerlok Holms (Oh how I’ve missed you Holmes – Oh kako ste mi nedostajali Holmse) našao sve poklone koji bi trebalo tamo da se nađu mnogo pre samog praznika, tako da sam u suštini sve znao i ranije. Nije bilo moguće ih sakriti tamo gde ja ne bih pogledao... svi plakari, regali, ormani, terase, podrumi bili su podrobno ispitani kombinacijom metode eliminacije, ako nije u regalu onda je u plakaru i deduktivne metode, ako je upakovano u lepi celofan onda je to moj Božićni poklon!  Ove godine je sve prošlo dosta mirno, moja majka a vaša strina je opet nadmašila sebe u postavljanju jelke, a ja vam neću reći šta sam dobio, jer je to poklon moj, moj i samo moj. Sve što treba da znate je da sam dobio puno velikih Milka čokolada...

Prava zabava je počela kada sam se vratio u glavni grad, danas ću je usled prazničnog raspoloženja, još samo ovaj put nazvati, države. Utorak 27.12. dan još od septembra crvenim markerom zaokružen na mom figurativnom kalendaru, odlazak u bioskop na drugi deo Šerloka. Sve je bilo idealno, od mesta koje sam sasvim slučajno dobio, pošto su sva druga bila zauzeta, do prijatnog iznenađenja koje sam doživeo kada sam ušao u bioskopsku salu Koloseja u Ušću. Nisam bio u bioskopu bar 5 godina, a i tada sam išao u Tuckwood, kleo su u njega, međutim ovaj ne samo da ima sedišta tako konstruisana da vam onaj ispred vas nikad ne može smetati svojom iritantnom glavom koja zakloni ekran baš u odsutnim momentima zapleta, nego ima i dovoljno mesta za vaše, odnosno moje, noge, što je uvek umanjivalo komfor u bilo kojoj sali. Film je naravno bio genijalan, a svi ste vi već čuli moje citate iz istog tako da vam ne bih dodatno otkrivao šta se sve dešavalo... Reći ću vam samo... ako vam je zgodno pogledajte obavezno... a ako vam nije zgodno... pogledajte i onda. Razočarati se nećete, naprotiv ostaćete zapanjeni, ako ničim drugim, ježjim guuuuulašom.

Sreda 28.12. dan velikih akcija, trebalo je otići na Zeleni Venac, odatle u IDEA EXTRA da iskoristim kupon od 500 RSD koji su mi moj otac i majka, vaši stric i strina obezbedili i odatle nazad u Zemun gde ću kupiti stripove i produžiti kući. Akcija je započeta nešto posle 16 časova i dok se krećem ka Zelenom Vencu razmišljam kako bi bilo idealno da tamo završim do 16:30 da stignem na 67 koji ide ka marketu otprilike u to vreme. Za vas koji ne znate IDEA EXTRA nije mogla da bude  postavljena na nepristupačnijem mestu, što se mene lično tiče, jer je to nezamislivo van svih tokova kojima se ja krećem. Završavam šta sam imao, taman je oko 16:30 i vidim ispred mene 68, OK nije ni ovo loše, ček’ da vidim kad ovo kreće, eto baš sad, idealno, otići ću do Merkatora, tamo presesti na nešto i eto mene na odredištu bez gubljenja vremena. A-ha... pomislio je Bog ili ko već upravlja našim životima u tom momentu... Krenemo mi na vreme, ali kako krećemo mi, kreće ispred nas i 67... e stvarno sam teletabis, nisam ga ni video... no nema veze neću mnogo vremena izgubiti... A-ha sad se već ceri malopre pomenuti entitet... 68 skreće levo ka Sava Centru kod Ušća i samim tim mu za to treba 5 promena semafora zbog gužve, a 67 to radi dva bloka niže i zbog toga mu treba  0 promena semafora... Stižem ja posle 100 promena semafora nekako do Merkatora, izlazim i pešačim malo do stanice na kojoj hvatam konekciju i shavatam da uopšte nisam ni morao da izlazim pošto i 68 ide tuda, pravo ka IDEA EXTRA, entitet se sada već smeje k’o blesav... Dobro, čekam ja na stanici, nešto, bilo šta, čega nema, nema ničega, gledam ono stajalište koje sve linije tu staju... 6 linija, a nema busa već 15 minuta, nijednog... Posle perioda hiperventiliranog isčekivanja stiže nešto – 611, e super, par stanica pravo i tu sam. A-ha... autobus silazi na auto-put i eto mene na putu ka Surčinu (za vas neupućene Surčin je u drugoj državi)... entitet... neću ni da pominjem šta sada već radi... Izlazim na prvoj i vraćam se peške neki kilometar ulazim u neki autobus i konačno posle izgubljenih sat vremena stižem u market, koji je najgluplje koncipiran u istoriji koncipiranja marketa. Grickalice su pored hrane za kučiće i kuhinjske hemije, a keks koji treba da bude pored grickalica je dijagonalno na drugom kraju i kad izađete iz keksa, ulazite u... košulje! Prođe i ta moja šoping tura, krećem ka Zemunu, svraćam da kupim stripove, komada 10 i nastavljam ka kući... Sutradan kad sam ovo ispričao koleginici na poslu, rekao sam joj vidiš kako je moj život jedna „Božanstvena komedija“ , aludirajući na poznato delo Renesansnog umetnika Dantea Aligijerija... Na šta je ona odgovorila... viši liči na božanstvenu tragikomediju... neke stvari možeš samo ti... Džejms Moriarti je u Šerloku Napoleon kriminala, ja sam u realnosti Napoleon gluposti...

30.12. Došao je i taj dan, nedelju dana odmora od svih vas i svega oko nas... putujem kao i nekoliko puta do sada i dešava mi se neverovatna stvar... ne to što sam potpuno neočekivano stigao za manje od 4 sata, mada je i to prijalo, već nešto zaista čudno... Ulazi u bus u neko doba čovek čudne plave boje kose, pomislih u trenutku, vid’ Robert Prosinečki putuje sa nama, da se na tome završilo verovatno se sad i ne bih sećao čoveka, ali u Novom Sadu, neki senilni tip, starije godine proizvodnje, se vraća sa pauze i histerično počinje da urla tražeći svoju jaknu, pri tome nemajući pojma ni gde sedi, ni gde bi trebalo da mu stoji jakna. Čovek neodoljive sličnosti sa Robertom Prosinečkim ga doziva i pokazuje mu gde bi trebalo da bude njegova jakna...Stižemo mi, izlazim ja, vadim torbu iz boksa autobusa, posle mene je vadi on i poželi kondukteru srećan put i srećnu novu godinu... Vidi kako ima finih i kulturnih ljudi čim zađeš malo u civilizaciju, pomislih ja. Otvaram vrata, pridržavam ih da i on prođe, on mi se zahvaljuje. Nastavljam ja ka izlazu čeka me prevoz do kuće, kad na izlazu čovek poče sumanuto da uzvikuje TAXI, TAXI... ja se okrećem, jel ovaj čovek normalan, pa tu... nema taksi... Ne znam šta mi bi, valjda praznici, uradio sam nešto što nikada ne bih... upitao sam ga šta vam treba? Ulica Petra Preradovića... ja se iskrivio, nikad čuo za ulicu, ali hajde idemo do moga oca, a vašeg strica da ga pitamo, ako i ne zna sigurno zna broj nekog taksiste. Nema ni on pojma, ode u stanicu da traži na mapi grada... ah tako analogno i prevaziđeno... Dok čekamo pitam čoveka odakle je, kaže već 39 godina živim u Štutgartu, njegova familija se pre 3-4 meseca tu vratila, a on nikad nije bio u Senti i sada je bez njihovog znanja došao da ih iznenadi, da im pozvoni na vrata totalno neočekivano. Da sve bude luđe avion mu nije ni sleteo u Beogradu, nego u Podgorici, navodno zbog magle, pa je tamo čekao, mislim i prespavao... Dok je to sve trajalo setim se ja, pa breee majmune, zovem druga da mi na Google Maps pogleda gde je ta ulica, nađe mi, objasni, mi čoveka povezemo na vrata njegovih rođaka... da li su bili kući ili je pogrešio adresu? Nemamo pojma, mi smo se odvezli prepuštajući ga vasionskom entitetu... valjda nije i prema njemu surov kao prema meni... ipak ne bi bila pravda... a ovo je ipak doba Deda Mraza...

31.12. Pre podne, razmišljam da idem da se silujem nekim trčanjem i sprintanjem uzbrdo, moram da smršam, počeo sam da se slikam u svakoj prilici samo da bih se video kako sam debeo, iznervirao i naterao sebe da uradim nešto po tom pitanju... Neko zvoni na vrata, znate da to ne volim, znam i ko je, poštar, očekujem nešto, samo ne znam šta, pošto sam dao adresu svojoj sestri, a vašoj sestri... Naravno u pidžami sam, kao i uvek kada odmaram svoj blistavi um od svih vas i svega oko nas... Poštar počinje sad već iritantno i da kuca... Momenat jedan uzvikujem, navlačim trenerku, otvaram, hajde da vidim sta sam to dobio... Otvaram paket, kad ono... knjiga... Ček’ bre pa jel mene neko... Svi znate da sam se po diplomiranju zakleo da nikada više neću pročitati nijednu knjigu... Bacam pogled na naslov Oskar Vajld – Slika Dorijana Greja... HAAAAAAAAA?!!!! A nije moguće, osmeh od uva do uva, e ovo nisam očekivao... Slike mi se ređaju ranijih momenata ove godine, ispala sa aluzijom na večnu mladost upotrebom izraza portret Dorijana Greja, slikanje i kasnije i odlazak u istoimeni kaficu u Silikonskoj dolini i na kraju film, od kog sam toliko očekivao, a koji mi je dao jedno... ništa... razočarenje... Priča o svemu tome sa pomenutom sestrom, mojom a i vašom, koja ga obožava kao i ja. Eto sad i knjiga... Da li ću je pročitati? Da je bilo koja druga, siguran sam da ne bih, ovako... život će pokazati... Jedno je ipak sigurno u 2012. genijalni um će i dalje briljirati!!!