Još jedan savršen dan

Da li ste ikada u životu bili istinski zaljubljeni? Da li ste ikada našli osobu kojoj biste se potpuno predali po cenu samouništenja? Kakav je osećaj? Kako vreme prolazi sve više shvatam da su emocije opasan hendikep, pogotovo kad su one uzrokovane drugim ljudskim bićem, kada vaše raspoloženje, vaši planovi, čitav vaš dan zavisi od jedne reči, pogleda, gesta tog nekog koji vam je centar sveta i za koga biste sve učinili... Pogubno zaista... Gledao sam skoro neki film B produkcije gde mi je pažnju privukla rečenica – Postoji ono što želiš i ono što je dobro za tebe, ta dva se nikada ne poklope... Tako petparački, a tako istinito... Zato sam ja odavno prestao da bivam fasciniran nesavršenim ljudskim rodom i svu svoju pažnju preusmerio na fasciniranost onim što je nesavršeni ljudski rod savršeno stvorio.

Ne smem gubiti ni časa, alarm je navijen za pola 8, pošto se od 8 služi doručak. Tačno u 8:00 moram biti dole u restoranu, da završim sa doručkom i nastavim sa avanturama. Silazim lagano, razmišljajući kako i šta danas... Sajam grafike zauzima glavno mestu na današnjem dnevnom redu, moram završiti što više mogu, da bih se sutra vratio samo da privedem kraju stvari koje danas nisam stigao. Sajam počinje u 10:00, cenim da mi treba oko pola sata da stignem, tako da ću posle doručka do pola 10 da obilazim pijacu Boqueria, kupujem suvenire po La Rambla i pravac na sajam. Ulazim u mali restoranski deo, ostajem zaprepašćen, savršeno postavljeni stolovi, sa roze gerberima (pojma nemam šta je gerber, ali kad ih je videla na slikama moja, a i vaša sestra ih je tako nazvala – ako Šerlok Holms može da ne za da se Zemlja okreće oko Sunca, mogu i ja da ne znam šta je gerber), na zidovima slike poznatih gradskih atrakcija, sve vrhunski čisto i tako nekako malo, a opet sa ukusom, sviđa mi se. Čim sam seo kroz vrata kuhinje se pojavila žena i na tečnom španskom me pitala nešto. Kad je shvatila da sam je razumeo kao kad su mi objašnjavali zašto je kotangens x jednako kosinus x kroz sinus x, ponovila je pitanje na engleskom. Zanimao ju je broj moje sobe, da pribeleži tamo valjda da sam bio, ili da slučajno ne doručkujem dva puta. HA! I da hoću, nemam vremena. Nema još nikoga osim mene i japanskog mladog para, pretpostavljam da su tek venčani i da su došli ovde da proslave začeće svog braka. Uz njih sam shvatio smisao ninja doručka jer su svih mojih dana boravka u tom hotelu i oni bili tu, svako jutro su sišli pre mene, a ostajali da jedu i pošto sam ja završio. Nema ništa kao dobar, jak hotelski doručak da ti pomogne da započneš dan.

Odlazim u jutarnje istraživanje sad već dobro znanim puteljkom pravo na kretenski semafor i La Rambla... Štaaaa??? Nema nikoga!!! Kako??? Pa.. pa.. pola 9 je... Gde su svi ljudi nestali? Ništa ne radi... samo po koji kiosk sa suvenirima. Spuštam se do Boquerie, hteo sam je videti danas pre nego što krenem na sajam. Ulazim, izgleda kao hala na subotičkom buvljaku, samo upola manja, i nema ih 4 nego samo ta jedna. Prve tezge pune voća, ali nema onog ubijenog, pokvarenog... ne ne.. svaka voćka prosto žudi da bude sočno pojedena, toliko kolorita, fenomenalno. Slede tezge sa sveže ceđenim sokovima od tih sočnih voćki, čaša 2 EUR, nisam želeo da rizikujem, ali sve mi je u tom trenutku ličilo na neki cirkus šarenila. Na kraju reda riba, na tezgama, na sitno lomljenom ledu... sjajno!!! Impresioniram sam ribom i šunkom koja visi sa žice na susednoj tezgi... ovo je nešto najbliže sterilnoj pijaci što sam video u životu. Nemam baš puno vremena da se zadržavam, primećujem pun sto gumenih bombona na izlasku, ah baš su im skupe. Penjem se, hoću da vidim Trg Katalunja po dnevnoj svetlosti, sinoć je bio mrak (kakvo logično zapažanje sa moje strane), posebno me interesuje da lepo uslikam fontane. Približavam se, prelazim semafor... na zeleno, za razliku od apsolutno svih koju su već davno prešli na crveno. Baš je lep trg, onako centralni, u nedostatku boljih reči... a fontane su... NEMA IH!!!! Zar je moguće da samo noću rade, ili makar popodne, proklet bio i Dragan Đilas što u ovom gradu ništa ne radi ujutro!!!! Vraćam se ka hotelu pomalo ražočaran, kupiću suvenire na nekoj od ovih otvorenih trafika, osvežiću se malo i pravac sajam, već sam probio termin, polako će pola 10.

Izlazim, što bi moja, ali ne i vaša koleginica rekla, počinje igranka. Lako ću zelenom L3 linijom stići do Španskog Trga, ali odatle treba tim nekim, nazovimo to gradskim vozom (različito od metroa, ali isto ide podzemno), da stignem do Europa Fira. Jedno po jedno, silazim u metro, stiže L3, ulazim, vozim se par stanica i izlazim na Španskom Trgu... Šta ćemo sad? Pismena zemlja, u sebi uzdam se ja. Na prvi pogled ništa ne ukazuje na to da bih tuda sad nekuda ja mogao da prođem do toga što tražim. Sad već gledam malo bolje, poznat mi nešto logo na ovoj slici, proveravam sa svojim papirima, da to je to, to je logo koji tražim, fenomenalno, pismena zemlja, iako je pismo prokleto špansko, sad znam šta mi je činiti. Ulazim u gradski voz, pošto odatle bilo koja linija ide do moje stanice, gledam spisak i vidim na trećem mestu Europa Fira, fenomenalno, lako da lakše ne može biti. Krajnji savršeni proizvod ljudskog nesavršenog mozga fascinira mnogo više od samog nesavršenog mozga. Jedna prepreka preskočena, ostaje mi samo kad izađem i da nađem sajam. Stižem, izlazim, odmah ispred mene ulična svetiljka na kojoj je okačen putokaz FESPA DIGITAL - pravo. Stvarno će me razmaziti, pa ja čak ne moram ni da se potrudim. Posle nekoliko desetina koraka stižem na svoje odredište... Sajam grafike u Barseloni, planirao sam da tu ostanem do 16h kako bih dosta toga uradio, a opet stigao da vidim Sagradu po danu.

Sat pokazuje 16 časova, vreme je da se krene dalje. Izlazim iz hale, proveravam mobilne telefone da vidim da li neko negde dobija nervni slom brinući se za moje blagostanje 2.000km od kuće. Propušten poziv i poruka sa istog broja koji me je jutros pitao da li sam u Barseloni i predstavio se kao princ Jozef iz Monarhije... Kako je nevešto pokušao na mađarskom da napiše kralj je umro, živeo kralj, mislio sam da me neko iz Srbije zeza i nisam pridao mnogo pažnje poruci, dok sad nisam shvatio da je to bivši kolega koji je takođe tu u gradu. Videli smo se ispred ulaza, ali samo kratko, on je tek stigao, a ja sam već uveliko cupkao od želje da nastavim dalje, da vidim to Gaudijevo čudovište, La Sagrada Familia! Vraćam se ka voznoj stanici, lako je, vozom do Španskog Trga, odatle zelena L3 linija do Pasaža, pa ljubičasta L2 linija do stanice koja nosi naziv pomenute građevine. Sve ovo ispričano je trajalo 45 minuta, fenomenalne konekcije, na kraju sam bio iznerviran kad bih moj omiljeni L3 čekao više od, zaista bezobraznih... 3 minuta. Stižem na stanicu Sagrada Familia, e sad opet ono čuveno gde izaći, sad je bar lako, pratiti željne izbezumljene turiste. Što bi rekla moja profesorica hemije u srednjoj školi, gde svi, tu i mali Mujo. Penjem se na ulicu i razmišljam kako sad da nađem crkvu, šta ako se ne vidi tu od izlaza? Bila je to jedina građevina koju sam već ranije video na slikama, pre samog putovanja, tako da sam znao kako izgleda, makar otprilike, ali nisam imao ideju koliko je ona zaista velika. Ubrzo sam shvatio da je to baš tu, jer desetine ljudi koji su se penjali ispred mene bi odmah skrenulo desno sa ogromnim kezom, grimasom na licu uzvikujući WOOOOOOW, tako da sam se ja počeo penjati okrenut udesno. Korak po korak i BUM! Svaki grad u kom sam bio ima svoju what the fuck zgradu koja oduzima dah i stavlja vas u jedan neverovatan momenat u vremensko/prostornom kontinuumu gde ne postoji ništa osim vas i prizora koji gledate. Sagrada... nemoguća je, zaklanja pogled u potpunosti... kada bi... kada bi se te zidine obrušile, zatrpale bi pola grada rekao bih... nasloniću se na ogradu i gledati... samo gledati... ulaz... kupole... ogromno je... kao da je vrh viši od samog neba. Turistički autobusi jedan za drugim staju, a ljudi... tako predvidivi, kao da su programirani, bio je to prizor neminovnosti, svi odreda izgled izgubljenosti, oduševljenja prizorom pred kojim su se našli. Karta za ulazak se plaća i čeka se red... neka, nema veze, dovoljno je i ovo, Gaudi je prevazišao i sebe i mene i sve nas zajedno... ovo... prvi put sam imao osećaj da se nalazim ispod svetskog čuda... dobro možda ne prvi put, Koloseum i Vatikan su imali sličan efekat, ali tada sam bio u društvu, sada sam bio ponizno sasvim sam. Brzo sam našao strane turiste da me slikaju i krenuo da je obilazim. Gomila radnji sa suvenirima, kupio sam nekoliko minijaturnih maketa, morao sam da je imam, za sebe i za svakoga, maketa Sagrade iz podnožja Sagrade... šta da radim, patim od simbolike. Dolazim do suprotne strane... ona je... ona je još lepša, potpuno drugačija, ima neke svodove, kao u nekom još neizmišljenom i nesnimljenom filmu o nečemu što ne umem ni da opišem. Ima tu neki parkić... sešću na klupu, sešću i gledaću... zauvek... eh kad bih samo mogao... Crkva suncem obasjana deluje kao božanstvo, možda da joj se pomolim, ne bih se čudio da ima moć da mi molitvu usliši. Nisam mogao da se odvojim, to sam osetio samo jednom do sada, u Vatikanu, kada nisam želeo da odem, i dok sam koračao neprekidno bih se okretao da vidim još jednom i samo još jednom. Tako i sada, nisam želeo ni da trepnem... ikada više...

Došlo je međutim vreme i da se krene, bio sam već umoran od nošenja uzoraka koje sam pokupio na sajmu tako da sam se uputio ka hotelu da ih ostavim i malo dođem sebi. Za uveče je bio planiran Pasaž de Grasia pravo do Avenije Diagonal, najveće, bar bih tako rekao, ulice u Barseloni i onda desno Diagonalom pravo do ogromnog plavog jajeta – Torre Agbar. Naravno da nije reč o jajetu pravom, već o velikoj zgradi koja svetli u raznim bojama, najviše plavoj i crvenoj, koja označava ulaz u neki tehnološki deo grada i nalazi se kod velikog kružnog toka. Pasaž je velika šoping ulica, butici na sve strane, ali to je sve već viđeno... lepo nema šta, ali šoping kao šoping, ima i u Rimu i u Milanu, pa tako i u Barseloni. Koračam lagano, čak sam se nešto zagledao u zemlju kad ono... dve devojke uzbuđeno uzvikuju nešto razumljivo mi ko pomenuti kosinus... podižem pogled... njih dve pomahnitalo nešto slikaju... šta se bre to dešava? Skrećem pogled... zgrada od svetlucavog kamena... HA! Evo je!!! Casa Batllo, još jedna Gaudijeva čarolija, bila je u planu tek sutra ujutro, ali eto naleteo sam na nju sasvim slučajno večeras, ispostavilo se da mi je usput. Neviđeno zaista, zamislite zgradu koja svetluca zelenkasto po mraku, kao da je cela napravljena od dragog kamenja različitih boja... Sjajno! Izdvaja se iz okoliša, kao cirkus u sred grada. Nastavljam ka Diagonalu, ima već oko 20h, možda i više, stižem do raskrsnice, stravična je, ulica ima 7 traka u jednom smeru... ako ovo nije Avenija Diagonal ja stvarno ne znam šta je...

Skrećem desno i krećem, po turističkoj mapi ima da šetam i da šetam, ali dobro krajni cilj je bitan, Torre Agbar... Vreme prolazi, ja radim na kondiciji, noga pred nogu, ubrzanim tempom Avenijom, ali ako mislite da je bilo lako ići pravo... varate se!!! Ne možete vi Avenijom ići pravo i ostati na njoj... ne ne... malo malo morate skrenuti desno, pa levo, da biste ostali na njoj... suludo, ali u tom trenutku i ne toliko nelogično. Mrak je odavno pao, sasvim sam tumaram ulicama Barselone bez Anđina dva pištolja i opakog stava... koeficijent moje lične bezbednosti se svakim korakom smanjuje geometrijskom progresijom... šetam i šetam... prošlo je sigurno oko sat vremena otkad sam napustio hotel... evo nekog spomenika, znam ga video sam ga na mapi, to je negde na pola puta... hajde da proverim... ŠTAAAAAA??? To nije taj, još nisam ni na pola puta!!! AAAAAAA ovo izgleda nije bila tako dobra ideja, patike počinju da mi žuljaju noge, a ja ima da šetam još k'o da sam se u Kaliforniju zaputio... sad nema nazad... još nekoliko desetina skretanja desno pa levo da bih ostao na Diagonalu i nekoliko konsultovanja mape... kad sam već bio na poslednjim atomima nade... ugledao sam ga ispred sebe... eno ga... prokleto plavo jaje!!! Kružni tok van nivoa, putevi koji izgleda kao da vode u svemir i jaje... plavo... veliko... svetli... vredelo je... stigao sam!!! Fenomenalno je baš kao što sam zamišljao...

Konsultujem mapu još jedanput... treba da se spustim nekim bulevarom do nekog velikog parka, prolazeći pored muzeja i Pozorišta Katalonija. Kad stignem do parka, treba da ga obiđem u velikom polukrugu, uđem i vidim zgradu Parlamenta Katalonije... kad sam već tu, diplomata sam, šteta da ne vidim... nakon toga kroz Bari Gotik, pravac hotel... nije neka mudrost delovalo je na početku... Zamislite da vam neko kaže u Beogradu da treba da idete recimo Bulevarom Mihajla Pupina, a vi promašite... E tako sam ja tamo ne promašio, nego neprekidno promašivao taj bulevar kojim je trebalo da idem, tako da sam na kraju video neke stvari koje sam video na mapi, ali nisam planirao da posetim, poput mini Koloseuma na koji sam naleteo neprekidno skrećući na pogrešnim mestima i suštini besciljno gubeći se po mraku... sve zbog toga što nisam mogao da pogodim bulevar... Posle više bezuspešnih pokušaja, konsultovanja mape na bukvalno svakom ćošku, ogromnog bola u nogama, tumaranja ni Bog sveti ne zna kojim ulicama, nekako sam našao muzej i pozorište... opet je vredelo... kadar za slikanje gde se vidi i pozorište i jaje... neprocenjivo... Konačno bulevar koji mi treba... HA! Bio sam na njemu svega 5 minuta, pre nego što sam idući pravo opet skrenuo sa maršrute... znate ono... desno pa levo... no stigoh nekako i ja do tog parka... Prizor zaista strašan... duga ulica... nigde žive duše... ogromne zidine parka... idelano mesto da me neko prikolje i da se nikada ne sazna... moram priznati... muško sam, visok sam 184cm (nezvanično), ali mi u tom momentu nije bilo sve jedno... zaista sam bio uplašen... Brzo sam međutim video da rekreativci trče oko tog parka... pa kao... valjda nije tako strašno... ide tuda i tramvaj... španski... logično jel? Suvišno je reći da se posle beogradske agonije sa španskim tramvajem, ja ni u Španiji nisam vozio španskim tramvajem... Namirisao sam ZOO vrt 100 metara pre nego što sam stigao do njega... u sklopu je parka... Obišao sam ga... eto ulaza... ako vam kažem da ja u stanu imam više svetla nego što je bilo u tom parku, to će biti preblago rečeno... Mrkli mrak... ja sam... nigde nikoga...e pa došao sam osakaćen do ovde... ima da vidim!!! Probijam se kroz mrak i šljaku do velike zgrade... eno je... vidim... NIŠTA!!! Čak ni zgrada nije osvetljena, vidim samo obrise... dobro valjda je bolje išta nego ništa... deluje lepo u svakom slučaju... Bežim, dosta sam se igrao svojim životom u tuđini... Izlazim iz parka... nalazim se u ulici kod luke koja vodi do Kolumba ili desno u Bari Gotik... Proći ću istim putem kao juče i vratiti se u hotel. Pratim svoje korake, Santa Maria, užasna je noću, ništa se ne vidi... Katedrala, užasna je noću, ništa se ne vidi... Poznate ulice, mislim da ću umreti od bolova, još samo malo i tu sam...Hmmm ova ulica mi baš nije poznata, ali koliko mogu da pogrešim, tu, tamo ovamo i evo me... Ali gde? Opet u luci... AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA majmune jedan neshvaćeni... marš sad kuda znaš... pravo do Kolumba i uzbrdo kroz La Rambla do hotela... Puno minuta, potrošenih nervnih ćelija i napravljenih bolnih grimasa kasnije stigoh u hotel... sobu... bilo je prošlo 23h... samo sam se skinuo i u krevet... previše sam umoran da bih o bilo čemu razmišljao... sutra treba da se vratim na sajam i odem na... Kamp Nou...