Imperija/carstvo uzvraća udarac

Ljudi imaju neverovatnu potrebu da se odevaju... da li da im ne bude hladno, ili da očaraju sve oko sebe krznom koje su natakarili na sebe... verovatno je ovo drugo proizišlo iz potrebe za ovim prvim. Spojili su snobizam i medicinizam, reklo bi se. Ja lično nikada nisam nešto davao na ceremonije, najveći problem mog života je što sam fizički nesposoban da radim ono što svi oko mene rade i predstavljaju kao pravilno. Da mi mama nije onomad kupila matursko odelo, sa svim pratećim elementima, verovatno bih i tamo otišao u trenerci, dukserici sa kapuljačom, nekim svemirskim tikama (to je baš bio period mog posedovanja Kobe 2 najluđih ikada (luđih i od ovih što posedujem sada)) i kačketom Anaheim Mighty Ducks okrenutim blago u stranu. Vođen tim nekim svojim ukusom pri odevanju prethodnih dana sam uspeo da promašim dva dres koda - opšteprihvaćenog načina odevanja u datoj prilici, u meni datim prilikama.

Kraljica Elizabeta se smilovala (pošto se kod nje morate danima unapred najaviti jer ona ne živi na ivici, ona plaaaaanira – mo'š misliti) da mi javi dan kada će me častiti i voditi u bioskop. Dan je bio utorak, isti onaj utorak kada je na samo 200 metara vazdušnom linijom od biskopa te noći nebom trebalo da grmi muzika one rušilačke grupe po imenu Metalika. Mislim da ni ona ni ja u datom trenutku nismo shvatili veličinu dana koji smo izabrali, tačnije ja sam se setio tek kad sam krenuo da nam kupim karte (kako ona časti a ja kupujem karte – možete se zapitati... refundirala mi je sve po ulasku u bioskopsku salu). Ventilatori (fenovi) Metalike su poput američkih marinaca obezbedili perimeter koncertne tačke i glavom bez obzira se raštrkali po okolišu i seli da isklošare na svaki njima dostupan (a bilo ih je mnogo njima dostupnih) travnjak, da se niko normalan slučajno ne bi tu greškom zatekao. Ranije tog dana sam se čuo sa Anonymus, njihovim velikim ventilatorom, koja je svu svoju prosvetarsku platu u robno-novčanoj razmeni dala za kartu za ovaj događaj (pa sam tako ja nju morao da častim u jeftinoj kafani nekoliko dana ranije, iako je bio njen red). Poželeo sam da je upitam kakvo je raspoloženje tog dana i da li se tenzija može seći nožem. Saznao sam da je čak oprala kosu za ovaj specijalni dan (napravila je od toga urnebes kao da pere kosu samo za Metaliku, što se iskreno nadam da nije slučaj), potpuni tematski promašaj, shvatam čim uz izgovorenu lozinku – smrt ljudima koji se kupaju, dobijam dozvolu za upad na neprijateljsku teritoriju (travnjak ispred Ušća). Osim oprane kose, Anonymus će na koncertu od ostale armije robova tog zvuka odudarati i po porno stajlingu koji je najavila za to veče... znate ono ako naleti na nekog bivšeg dečka sa novom devojkom/ženom. U kratkom razgovoru rešavamo dilemu – promašićeš temu ako dođeš kao porno diva, više će te ta devojka poštovati ako dođeš kao klošar... Ne, ne uverava ona, mi smo žene srednjih godina, sve će one doći kao porno dive, moram da blistam kao na Pinku. A ja moram da priznam da nijednu starletu sa Pinka nisam video.

Karte kupljene, treba sad ponovo da se probijem kroz neprijateljsku teritoriju, sada još ispunjeniju čudnim, ne baš pitomim ljudima, koji naviru pa naviru, pošto je portal iz druge (njihove) dimenzije otvoren sada već nekoliko sati. Kraljica Elizabeta mi šalje poruku da ako je neko baci sa mosta zato što nije obučena u crno, kažem njenoj mami (ne znam iz kog razloga Elizabeta misli da ja uopšte znam ko je njena mama) da ju je volela. Nekako smo uspeli da se nađemo praćeni čudnim pogledima nepripadanja sredini... osim novca za karte poklonila mi je... svetloooooooo... Sada imam portabl svetlo!!! Ako sam dobro shvatio mehanizam, ja tu spravicu (još je nisam pokvario, smirujem svaku eventualnu strepnju) zakačim za knjigu dok čitam i ona mi osvetljava papir. Ovim putem bih želeo da se od srca zahvalim na prikazanoj pažnji i uverim da ću svetlo ponekad koristiti. Zahvaljujem o vaša visosti. Gledali smo Osvetnike, ona se smorila, a ja sam našao Anđinog naslednika!!! Dobro možda ne naslednika, više nekog ko može da mi ispuni prazne momente u iščekivanju novih Anđinih iživljavanja, Skarlet Johanson je nova devojka koja bije a ne trepće!!! Sad balavim na nju...

Po završetku filma učinili smo jedino moguće, nakon kratke konsultacije odlučili smo da uronimo u more crnine i tmine, zaputimo se ka epicentru histerije i vidimo zbog čega toliki broj ljudi žrtvuje svoju ličnu higijenu. I ona i ja obučeni potpuno van svih trenutno i mesno prihvaćenih okvira, ona kao hipik... ja kao... budala... Više puta smo, oponašajući opšti delirijum oko nas (kad kažem delirijum mislim tiho vucaranje bezličnih zombi ljudi) uzviknuli MEETTAAALLIKAAAA!! Valjda smo hteli da se uklopimo. Zovem, jednu moju a i vašu sestru, da joj javim da ću izveštavati direktno sa koncerta... Stižemo do mesta događaja, zvuk fenomenalan, video bim vidim sa ulice, preko ograde, Anonymus je u tim momentima, negde daleko od nas, bivala do gole kože polivana pivom, kasnije saznajem ja... Jes' vala ironija da se obučeš kao porno diva i budeš polivena pivom, to nekako ide jedno sa drugim... oh Bože ljudi su u robno-novčanoj razmeni dali 5.000 RSD za jedinstveni doživljaj, a ja ga imam besplatno i niko me nije polio ničim. Pa dobro sa ulice se ne vide muzičari, pomisliće ti što su platili, a-ha, kažem ja, ako stanete baš kako treba i baš gde treba, možete ih videti onako sa strane, tako da... što bi Borat rekao, a što se mene tiče – great success, tj. veliki uspeh. Odmah zovem drugu moju a i vašu sestru, koja mi ni nema broj telefona, pa i ne zna s kim priča i svojski se trudim da joj dočaram par taktova muzike, za koju lažno govori da voli (pošto mi kad jednom u životu dođem kod nje pusti Marka Bulata), ne znam da li je bilo šta čula, ali ja sam svoju dužnost blogera-izveštača ispunio. Interesovanje za novonastalu situaciju me je držalo čitavih 10 minuta, nakon čega smo uz Elizabetinu saglasnost počeli da se udaljavamo. Na putu ogromna količina flajera za onaj novi festival Belgrade Calling. Vrlo pažljivo sam dohvatio jedan, nikad ne znate ko je urinirao po njemu pre nego što je dospeo do vas, da vidim ko će se od izvođača pojaviti. Muzika i čudni ljudi su nas pratili, doživljaj za one koji vole, je zaista bio neprevaziđen.

Nekoliko dana posle toga opet ja u nebranom grožđu kada je odevanje u pitanju. Pomislih da bi bilo lepo prošetati subotom popodne kejom i Novim Beogradom. Korak po korak stigoh ja do Beogradske Arene, crni karirani šorc, crna majica sa kraktim rukavima i crni dres sa brojem 3 mog omiljenog Alena Ajversona... na white sensation žurci... dobro ne baš na, ali svi oko mene su izgledali kao zombi sektaši obučeni od glave do pete u belo. Mnogo sam pitanja sebi postavio u tom momentu... Kasnije sam saznao da su ti ljudi u robno-novčanoj razmeni dali najmanje 7.000 RSD da bi se k'o kreteni obukli u belo i ušli na neku žurku... šetao sam tako crn među belim, dobro da neko nije počeo da me poliva iz creva i da me tera da sedim u posebnom delu autobusa... ipak su se Malcolm X i Martin Luter King izborili za neka prava nas koji ne bismo da budemo skroz beli kada se to od nas traži. Sedeći na terasi kafića, pažljivo prateći svaki pokreti zombi ljudi obučenih kao trubači na železničkoj stanici pada mi na pamet – definitivno idem na konvenciju Jehovnih svedoka u Areni u julu!

No pre Jehovinih svedoka treba preživeti našu slavu... Nisam čest gost ali se ove godine od mene očekuje da napravim spektakularno pojavljivanje. Čeka me gomila biljaka samo drugima jestivih i mnoštvo neprijatvnih situacija za izbegavanje što sam većim delom svog života odlično radio. Sedamo u auto i krećemo put Kruševca, ukazuje nam se Avalski toranj, sećam se da uopšte nisam bio impresioniran kada su ga ponovo podigli... ne znam zašto, sa auto-puta ne deluje kao nešto oko čega bi tolika prašina trebalo da se digne. Mo'š misliti šipka koja štrči ka nebu, koja čak i nije toliko velika... Kad se samo setim koliko su plakali za njim kad ga je pod okriljem noći, ničim izazvana NATO eskadrila sravnila sa zemljom. Zanimljivo recimo da su čak i pesmu za njega napravili... Niko međutim nikada nije napravio pesmu posvećenu potpukovniku Milenku Pavloviću, pa neka ovaj tekst ostane kao posveta možda i najvećem heroju srpskog naroda modernog doba.

Potpukovnik Milenko Pavlović bio je komandant 204. lovačkog puka u Staroj Pazovi. 4. maja 1999. primećena je veća grupa NATO aviona koja je dejstvovala u pravcu Valjeva, a komandu da poleti dobio je jedan od mlađih oficira. Međutim, potpukovnik Pavlović je telefonskom vezom naredio da se pozvani pilot zadrži i umesto njega je on poleteo ka Valjevu u svom avionu MiG – 29. Posle samog uzletanja pokvario mu se generator naizmenične struje tako da je ostao bez radara. Pavlović se upustio u neravnopravnu bitku protiv 16 NATO aviona, uspeo da ih zbuni i čak natera u bekstvo smelim nastupanjem, ali je na žalost, ubrzo pogođen sa tri rakete ispaljene od strane holandskih pilota sa aviona F-16 koji su bili zapadno od Tuzle, te ih nije ni primetio. Poginuo je još u vazduhu. Sam na 16 NATO aviona... a niko ne zna ko je, bitno da je Šešelj srpski heroj...

Isključujemo se sa auto-puta uskoro ćemo stići u Ćićevac... sa velikim nestrpljenjem očekujem ulazak u Ćićevac... da li je Ćićevac dobio trotoar pitam se... Jedan od najvećih šokova koje mi iz monarhije osetimo kada se nađemo u carskom/imperijskom delu naše države je što je tamo trotoar misaona imenica... Iz kuće se, naime ne izlazi na trotoar pa ti tu šetaš kuda hoćeš... a ne ne!!! U carstvu/imperiji se iz kuće izleće pravo na magistralni put E-751, recimo. Evo nas. Stižemo... Ne. Ćićevac i dalje nije dobio trotoar, tako da sitna deca iz kuće da se igraju izleću pravo na nečiji automobil u pokretu. Stižemo polako i u Kruševac, napolju pljušti kiša, oko 13 je časova... grad pun! Pobogu šta ovi silni ljudi rade po gradu u 13h radnim danom. Kucam poruku sa kruševačkim obeležjima Kraljici Elizabeti – Srpstvo kosovskim junacima, Kod Despot-a (ne verujem da su stavili crticu pa A, ali dobro ako Ćićevac može da nema trotoar, može i Despot da ima crticu pa A)... ona pojma nema o čemu pričam... saznajem da je i Anonymus poreklom odatle... oh Bože Kruševac centar sveta... Stižemo konačno i u selo na slavu... ceremonija, pozdravljanje sa svima, familijom koju nikad ne viđam, potpuno i isključivo svojom krivicom. Lažne vrednosti se otkrivaju polako, u javnosti neke Metalike, Elvisi i ostali zapadnjački melos, a u privatnosti Marko Bulat... E sestro sestro... Lažeš dušoooo... lažeš ljudimaaaaa... Teraju me tamo da sednem za neki sto u prostoriji punoj nepoznatih ljudi, da mi serviraju sve vrste samo njima jestive hrane... Dobro je, sad kad sam porastao više nisam zanimljiv, ranije bi se svi ubili da mi objasne ko su i odakle me znaju, a ja nisam nikad imao pojma ko su svi oni, a pogotovo nisam ni imao želju da saznam, dakle u prevodu, nametali su mi bespotrebno znanje... Za drugim stolom među gomilom nepoznatih ljudi sedi deda Obrad(ovan)... Ne vole ga nešto ovi iz moje familije, kažu da im non stop nešto prigovara. Ne voli pušenje, čak sam posle saznao da je i knjigu protiv toga napisao, a ovi moji tamo svi pušači... Meni je naprotiv sasvim simpatičan, valjda zato što ga ne viđam nikad, uvek je nešto nasmejan, uvek sa temom. Nikad neću zaboraviti kada nam je ničim izazvan jedne zime samo pozvonio na vrata stana, došao je sa punom prikolicom Božićnih i Novogodišnjih jelki, da ih proda kod nas... Nije se međutim setio da je u monarhiji Božić pre Nove Godine, tako da su svi već odavno pokupovali jelke... Ne sećam se tačno šta se na kraju sa njima desilo, znam samo da smo mi jednu dobili gratis i da smo posle krajem januara morali da skupljamo otpale iglice po čitavom stanu... Nikad više nismo imali živu jelku...

Vrte se tradicionalne teme srpske trpeze – kladionica i politika. Boris Tadić i Toma Nikolić, partije radnika i seljaka, nisam toliko obraćao pažnju na to. Prvog dana na Fakultetu Političkih Nauka su nam rekli, upisavši ovaj fakultet osudili ste sebe na neprekidne životne situacije gde ćete vi biti stručniji i obrazovaniji od svih, a svi će misliti da su pametniji od vas. Ubrzo se razgovor prebacio na kladionicu gde je jedan uvaženi, meni nepoznati gost na sav glas pričao kako je kladionica matematika i da se tu može doći do sigurnih para. Deda Obrad(ovan) je međutim pronicljiv i mudar čovek... odmah je prepoznao situaciju i glasno upitao – dobro prijatelju, ima li tu koristi? Sagovornik je krenuo da iznosi svoje argumente u prilog svom stanovištu, ali kako je razgovor odmicao mi smo polako saznavali da je on u poslednjih godinu dana sad već i u minusu... Eh minus i plus uvek daju minus... to čak i ja neuki kalkulant znam... Kada je deda Obrad(ovan) završio sa njim, a i nekim ostalim posetiocima došao je red na mene. Dobro kad ćemo bre da te ženimo? Zbunio se malo kad sam mu rekao da ima tu jedan hirurški problem... Nemojte mu zameriti i sva moja braća i sestre su odmah pomislili na neku promenu pola... Posle kraće pauze rekao je... Ja ni ne znam šta je to hirurški, ja znam kruške... Zbunjen i pokunjen otišao je kada sam mu objasnio da žene uvek imaju mišljenje koje je po pravilu suprotno (izostavio sam reč dijametralno jer mi se stvarno nije objašnjavalo značenje i te reči) od mog, tako da se to rešava jedino operacijom, tj. zašivanjem usana. Nije više imao temu sa mnom... Nakon što su svi osim mene jeli uputili smo se kolima na Jastrebac da vidimo jezero i Hotel Trajal, koji je u stvari Otel Trajal, pošto je otpalo slovo H. Stvarno lep krajolik, priroda, raj na zemlji neko bi rekao. Šteta što je padala kiša pa nismo mogli da istražujemo okoliš. Ubrzo smo se vratili u kuću, ostalim gostima i taktovima Marka Bulata. Nakon iskusnog bekstva u drugu sobu, u izolaciju da mi brže prođe vreme, stigli su pozivi da se krene nazad. Završni pozdrav sa domaćinima, poznatom i nepoznatom familijom, ulazak u kola i pokret... Posle svega ostala je samo jedna dilema.... Da li će Ćićevac ikada dobiti trotoar?