Snovi postoje da bi se ostvarili

Kao što već svi vrlo dobro znate leto je u svom punom jeku. Mrzim ga!!! Ne mrzim leto kao leto, već mrzim nehumano visoke temperature koje idu s njim... Nema potrebe da bude 47 stepeni... Verovatno ta mržnja potiče iz mojih klinačkih dana, kada sam se bavio fudbalom i išao na treninge sa velikom torbom punom kopački i ostale opreme, u julu mesecu, kada bi obično počinjale pripreme, dok bi sva normalna deca proletala pored mene na biciklima jureći na bazen ili na Tisu, ili kada bih se sa istog vraćao obično potpuno ubijen, sa jedva dovoljno snage da se sa moje dve korner zastavice (kako ih je moj otac a vaš stric, misleći da je smešno, nazivao) od nogu dovučem do kuće, dok bi sva normalna deca proletala pored mene na biciklima vraćajuću se sa bazena ili Tise puna meni nikada spoznatih utisaka... U svakom slučaju svi koje znate su ili otišli, ili tek idu, ili su se već vratili sa svog letnjeg putovanja, a pošto moja čitalačka publika, zajedno sa mnom, spada u sloj ljudi koji o letnjem putovanju može samo da mašta, eto pozivam vas na putovanje iz snova, koje ćemo izmaštati zajedno...

Sve što nam treba je nov auto, neki onako, kvalitetniji koji će moći da istrpi našu torturu zvanu desetak – dvadeset hiljada kilometara, dovoljna količina slobodnog vremena od nekoliko meseci i abnormalna količina novca da nas u potpunosti ispoštuje u poduhvatu koji spremamo. Kada je bilo šta od ovoga bilo problem? Ostaje nam samo da upalimo Google Maps, vidimo gde ćemo i krenemo... Predlažem, a vi jednoglasno prihvatate polaznu tačku Beograd, radi lakšeg računa, što bi moj, a i kolega nekih od vas rekao. Prva destinacija Hrvatska, auto-put sve do Rijeke, sa neizbežnim slikanjem isključenja za Popovaču kao odavanje počasti M.V. Hmm možda i svratimo, da vidimo šta to tako fensi ima tamo... Neki dan sam čuo svog i vašeg brata kako govori da je taj deo primorja oko Rijeke njihov najlepši, kao i da se teško negde može naći nešto lepše od toga. Od Rijeke na Istarski ipsilon ili kako se to već zove pa na plaže Pule, Rovinja i Poreča, preko granice u Sloveniju do Trsta i Venecije u koju ćemo uleteti onim mostom koji ide na metar iznad mora i proteže se velikom količinom kilometara. Parkiraćemo se kao ja onomad na 10. sprat parkinga, odnosno krov, izaći iz kola i gledati panoramu cele Venecije pre nego što odlučimo da se spustimo i izgubimo u lavirintima uskih ulica tog italijanskog grada na vodi... Prelazićemo preko mosta koji je verovatno jedino zakonom dozvoljeno mesto na kom u sekundi možete videti sve ljudske rase na planeti Zemlji i voziti se gondolama u potrazi za Anđom i Džonijem koji bi svakog trenutka  trebalo da projure u gliseru pored nas, ona u njemu, a on u vodi držeći se za neki kanap, pokušavajući da shvati zašto neko pokušava da ih ubije.

Kada nam dosade umorni gondolijeri ponovo ćemo sesti u automobil i krenuti auto-putem ka Bolonji gde ćemo u izboru Rim ili Autostrada Adriatica izabrati ovo drugo i uputiti se tik uz samo Jadransko more ka jugu dok ne stignemo do najluđe države na svetu San Marina. Tu ćemo se isključiti proći tablu za državu u državi, pentrati se uzbrdo dok se sve bolesniji za bolesnijim budu smenjivali kružni tokovi i plavo beli pešački prelazi dok god put postoji, odnosno dok dalje na tvrđavu bude moglo samo žičarom. Kada vidimo da dalje više ne može, vratićemo se na Autostradu, pravac more, San Benedetto del Tronto i 50km dugačka ulica sa palmama na sve strane i ležaljkama duž cele plaže. Probaćemo Jadran sa njegove druge strane, ležati na ležaljkama koje se protežu dokle nam pogled seže. Znam da vam se neće rado kretati, ali ne možemo večno tu ostati, ili možemo, ali nećemo. Krećemo na drugu stranu čizme, prolazimo neviđeno čudni geografski centar Italije – Rieti, gradić sa smešnim šetalištem sa kaldrmom uzbrdo, dedicom sa najneverovatnijim stajlingom koji postoji i patkicama koje mirno krstare lokalnom rečicom, a mi ih pažljivo posmatramo sa malenog kamenog mostića. Svi putevi vode u Rim pa tako i naš, doduše taj put nas ne vodi do centra Rima, pošto tamo ne može da se uđe kolima, ali OK ostavićemo auto negde i prošetati do antičkog grada, Koloseuma, slikati se sa legionarima koji će nam posle na prevaru tražiti 10 EUR za to, uzeti taksi do Vatikana popričati sa Papom, doduše on neće znati da mi pričamo, ali bitno je šta mi mislimo i osećamo, možemo i da se pomolimo čisto entertejnmenta radi, zamka Sant Andjelo, pa opet malo pešaka do Fontane di Trevi gde ćemo baciti novčić, poželeti nešto, a gradske vlasti će kasnije tog dana iz fontane po narodnom predanju izvući milion... slovima milion Evra i Španskog Trga, odnosno Španskih stepenica, kako vam je draže. Vratiti se do automobila provozati do Olimpijskog stadiona i brda Đanikolo sa kog se vidi čitav grad sa svim brežuljcima na kojima je sagrađen. Pretpostavljam da ćemo u nekom momentu biti gladni, tako da će nam fenomenalne kobaje podno Olimpika idealno doći da se usvinjimo pre nego što krenemo dalje...

Dalje... pravac sever i Firenca, novi šamar nenormalnosti... taman kad pomislite da ste videli sve, a ono... niste videli ništa... ringišpil u centru grada, na trgu, velika katedrala, Bazilika Svete Marije od Cveća, onaj fensi – šmensi kafić gde je milioner dečko sestre našeg a i vašeg prijatelja platio 6 kafa za našu kompletnu delegaciju od nas 4 i njih 2 – 50 EUR... dobro pošto imamo sumanutu količinu novca nećemo propustiti taj užitak... uz eventualnu raspravu o odnosu uvoz/izvoz/keš priliv od turista, čisto da ispoštujemo formu i sećanje na lepe trenutke... Vreme je došlo da se nastavi na sever, da kao i svi na svetu, pošto izgleda da jedino mi nismo, ispravljamo onaj krivi toranj u Pizi, svratimo u Đenovu da pozdravimo huligana koji je kombinirkama sekao ogradu na onoj fudbalskoj utakmici i vidimo more još jednom, znam da vi volite more... Nećemo se predugo zadržati moramo dalje na sever, ne smemo zakasniti na utakmicu... Koju utakmicu? Pa niste valjda mislili da će moji snovi biti preskočeni na ovom putovanju, koje će po svoj prilici morati u ovom trenutku biti u nekoj prvoj polovini maja... Stižemo pravu na Meacu, guramo kartu u bar kod čitač, penjemo se onim tornjevima koji vode do tribina i ulazimo na najlepši stadion na svetu. Inter uskoro počinje, poneo sam svoj dres i vreme je za moje maksimalno uživanje... Sa nestrpljenjem očekujem predstavljanje igrača da iz sveg glasa uzvikujem njihova prezimena, čekam čuvenu himnu Pazza Inter Amala, da se naježim kada čitav stadion uzvikne ono prvo AMALA i poskočim svaki put kada El Principe – Diego Milito ili Wesley Sneijder daju gol. Posle ubedljive pobede, pošto ste bili dobri i ispoštovali moj san, biću i ja dobar i pokazati vam Piazza del Duomo, katedralu koja je takođe najlepša na svetu, tvrđavu i naravno ići ćemo u šoping na Buenos Aires, ili ako vam je draže možete kupiti Roberto Cavalli torbe od crnaca kod tvrđave za 5 EUR.

Na moju veliku žalost ne možemo zauvek ostati u gradu u kom živi neki drugi ja, koji me čeka da mu se jednom pridružim da zajedno živimo moj san. Krećemo dalje, izvinite me, ali moramo svratiti do Torina, moram pljunuti na tlo tog grada, čisto da se zna, šta mislim o Juventusu, lopovi jedni koji kradu i nameštaju mečeve i onda su kao šampioni... e crknite!!! To naravno ne znači da vi ne treba da uživate u lepotama najpoznatijeg industrijskog grada u Italiji... Moramo, ipak požuriti, za slučaj da moje pljuvanje nekog uvredi, pa krenu da nas jure ili linčuju, moramo biti hitri, i vratiti se na jug, da nastavimo zamišljenom maršrutom, Azurnom obalom, Monte Karlo, Nica, Kan... tu ćemo ostati koliko god želite, prokockati sve što smo poneli, pa ćemo morati da zovemo mog a i vašeg brata da šalje pare i spašava nas robovlasništva. Mislim da će to biti presudni momenat našeg putovanja, ako odavde uspemo da se iskobeljamo, u dobroj smo situaciji da sve prođe kako treba i zato nastavljamo obalom do Marselja, rodnog grada Zinedina Zidana koji bas onako lepo izgleda iz aviona... nemamo šta da izgubimo, ako je lep iz vazduha, kakav li je tek sa zemlje.

Ušli smo u Francusku, moramo iskoristiti jedinstvenu priliku da je što bolje upoznamo, tako da krećemo blago na sever, ka Grenoblu, da bismo produžili na severoistok i istražili ovu stranu Švajcarke tj. Ženevu i Lozanu... kao bitni gradovi u međunarodnim odnosima, osećaću se uvažnim među svojim kolegama diplomatama, a sve to pre nego što bi se vratili na zapad, u Francusku, u Lion, po mnogima koje poznajem najlepši grad u Evropi... Žudim da se uverim šta je to tako spektakularno lepo u Lionu. Dok nam svima igra srce što se nalazimo tu gde se nalazimo i što verovatno pratimo neku turu, nekog nekad Tur de Fransa, najvažnije biciklističke trke na svetu, meni srce posebno poigrava jer znam da sam blizu... sve bliže... malo na zapad do Sent Etjena, pa na jug do Monpeljea i onda pravo, žao mi je ali bez zaustavljanja... sve dok ne udarimo... u Kolumba!!!

Da, da, pogodili ste šta sledi, povratak savršenstvu, vanvremenskoj i vanprostornoj kategoriji koja čini ovaj život vrednim življenja... La Rambla nas nestrpljivo čeka... gde ste do sad... pita Barselona!!!! Stižemo u marinu, mašem crnom brodu sa crnim jedrima mog omiljenog kapetana Džeka Speroua, Kolumbo i dalje pokazuje gde je Amerika (valjda), sa brda Jevreva se vide topovi i neosvojivi zamak, a Boqeria nas čeka sa sokovima od sveže ceđenog voća po sada nam pristupačnim cenama...Parkiramo negde, gde god... makar i u more, pod uslovom da nem neko kada za to vreme dođe iz istog izvadi automobil. Prvo što radimo je hranimo galebove u marini, koji ne smeju da se hrane, a potom idemo da se izgubimo, i svako od nas glumi svoju sopstvenu Laru Croft kroz Barri Gothic, uska ulica jedna za drugom, Santa Maria, Katedrala, nazad na La Rambla, moramo se prošetati gore do trga Katalunja i onog ultra kul Barsa šopa što je tu na nekom ćošku. Idemo još gore do Pasaža Gaudijeve Casa Batllo, tražimo metro, L8 par stanica, nećete valjda proputiti da vidite Sagradu kako blokira sunce i guta vas svojom veličinom... ovaj put možemo i da uđemo... a kad izađemo biće taman vreme da se uz pomoć L8 vratimo do Pasaža gde presedamo na moju najbolju drugaricu zelenu L3 liniju.... pravac Maria Cristina... zašto baš tamo? Pa uskoro počinje utakmica Lige Šampiona, nećemo valjda propustiti da je pogledamo na najvećem stadionu u Evropi (i pri tome u onoj velikoj radnji na sprat kupiti Barsa čips)? Opustite se, uživajte, ovo je tek početak.... Sutra idemo da vidimo Španski Trg, penjemo se Funicularom na Montjuic, da vidimo novčiće u betonu sa otiscima stopala Majkla Džordana, Monike Seleš, Pita Samprasa itd... Olimpijski stadion i plato ispred njega, Magičnu fontanu koja ovaj put ima da radi, a onda na žičare... da se vozimo do vrha brda, do tvrđave, da pucamo iz topova do pola Mediterana i čuvamo grad koji nam se ceo ukazuje sa leve strane i vijorimo sa ponosom žuto crvenu zastavu Katalonije, dok čuvar sumanuto i iritantno duva u sredstvo kontrole mase koje mu je na raspologanju – pištaljku... gestikulirajući da će nas on sam gurnuti sa litice, ako se ne sklonimo na bezbednu razdaljinu.

Kada nađemo nekog dovoljno voljnog da po prihvatljivom odnosu tržišna cena/mukotrpan rad izvuče auto sa dna mora u koje smo usled prevelikog uzbuđenja uleteli nastavićemo dalje uz obalu, Valensija, Cartagena, Malaga, sve do Gibraltara, vreme je da se baci kamen do Afrike... ne verujem da bismo baš mogli da dobacimo, ali zar ne bi bilo tako baš nešto uber kul da vam neko priđe i pita vas šta to, pobogu, radite? A vi svi važni odgovorite – evo gađamo Afriku! Ako Afrika ne odgovori i hitne neku piramidu u vašem pravcu, nakon više pretpostavimo bezuspešnih pokušaja i uz značajnu zadihanost i upalu svih mogućih bacačkih mišića, vreme je da nastavimo u zemlju Kristijana Ronalda, čisto da vidimo razliku između španskog i portugalskog, a i da možemo da kažemo da smo se brčkali u okeanu, Atlantskom, izvanredno poznavanje geografije prikazujem ja. Lisabon, Porto i kad nam bude dosta, nazad na istok, nazad u spaljenu Španiju, ne brinite nisam zaboravio, nisam zaboravio ni Madrid ni posebnog Žozea Murinja, ni koridu u Pamploni, ni... pa šta god vam padne na pamet...