There is no "i" in team but there is in win

Dok pišem ove redove slušam koncert Zaz sa onog petrovaradinskog festivala iz 2011. i definitivno mislim da bi svi ljudi bili srećniji kada bi slušali Zaz svakog dana, makar malo. Baš sam malopre stigao do dela kada je izjavila na tečnom srpskom – da biste voleli druge, morate prvo voleti sebe... Zaista jedan plemenit i lepo zamišljen koncept. Ja ga apsolutno podržavam... Eto ja sebe volim neizmerno, ali mi onaj drugi deo, pretakanje te ljubavi na druge nešto ne ide... Valjda ne uspevam da dokučim tu transferzalu erosa sa mene... na vas... Prevelik je to tranfer komplikovanosti, fajlova u vektoru i ostalih nebuloznih izraza sa kojima sam se do sad susreo...Ne bunim se, doduše, sasvim mi je u redu da ja neizmerno volim sebe... a ne vas...

Kako sam ja visokofunkcionalni sociopata i ne snalazim se najbolje u situacijama kada ima ljudi oko mene, ovo je bila jedna prilično izazovna nedelja... Posle bezbroj pokušaja uspeo sam da zakažem vrhunski lažljivu Kraljicu Elizabetu... znate ona sad i volontira... pokušava da u društvo integriše decu sa socijalne margine... kako je to lepo sa njene strane, to bi radio neko iz neke knjige, koju smo čitali kao lektiru kad smo bili mali... ona je izgleda bila inspirisana delima svetskih dobročinitelja koji su se, nekad negde našli u nekoj knjizi... neće uspeti... ali joj nemojte to reći... Između fakulteta, pomaganja rođacima i volontiranja nema ona puno vremena za nas obične... nemonarhe... obične aristokrate plave krvi... Za mesto viđanja je izabrala onu irsku pivnicu i naravno zakasnila... i onda se drugi pitaju zašto ja svuda kasnim, kao pokvario me Beograd... a ne... pokvarili su me monarsi koji daju sebi za pravo da mogu da zakasne svaki put... i da to jednostavno bude... OK. Ispričali smo se mi lepo, čitavo veče je neko pričao... bilo ja, bilo ona... a kada se sve završilo... nit ja znam šta mi je ona rekla, niti ona zna šta sam ja hejtovao, jer se ništa nismo čuli od preglasne muzike... rastali smo se u iluziji da smo razgovarali.... no najbitnije je ipak da smo se videli, dakle postojali...

Drugo viđanje se odigralo neki dan... takođe planirano nedeljama unazad. Njemu sam se... moram priznati, radovao (nije da se onom nisam, nego je ovo bilo sa istorijskom pozadinom). Dogovarani datum se nekoliko puta pomerao dok se nisu stekli svi uslovi da se posle... pa bez digitrona izračunato, 5 godina opet vidim sa drugaricom sa fakulteta sa kojom sam delio isti komšiluk za vreme studija... Nikad neću zaboraviti kako me je začuđeno pitala otkud ja ovde, kada me je prvi put videla u svom delu grada... Pa ja tu živim, rekoh... Usledio je ubrzani kurs bitisanja u njenom kraju, gde sam ja saznao da apsolutno grešim u svojim pravcima kretanja... Otkrila mi je potpuno novi, za mene nepoznati svet... Spoznao sam tada da postoji i... Banjica... i da je tuda u stvari mnogo bliže doći do fakulteta... Ja bih se do tad spustio pored Zvezdinog stadiona na Autokomandu... ispod oka pogledao Nikolu Žigića kako trenira... hah pre 2-3 godine, ja dve asistencije za Sentu, on 2 gola za Krivaju... konačni rezultat 2-2... a sad on u Zvezdi, a ja idem na faks da budem obrazovan i načitan, neka mu je sa srećom pomislim, pa uzbrdo do fakulteta nekim tramvajem. M.B. mi je otvorila oči i pokazala da treba da se popnem do banjičke pijace, pa nizbrdo do fakulteta. Vaistinu je bilo bliže i brže... hvala joj na tome... Naravno, i ona je kasnila. Da bih prekratio vreme čekanja ispred Doma Omladine, odlučio sam da se prošetam okolinom. Nije prošlo 10 sekundi, koračao sam pored nekog ulaza, sasvim slučajno pogledao u njega i videh čudo... kolega sa fakulteta za kojeg se ispostavlja da tu radi, a kog takođe nisam video, bez digitrona izračunato, 5 godina... prepoznao me je, kažem ja ovo nije moguće... Sve je moguće, pokušava da me razuveri, ovo je centar grada... Da, ali nije moguće da je tebe srećem u minutima kada treba da se vidim sa M.B. koju takođe davno nisam video... E to je nemoguće, složio se i ispričao kako je jutros odvalio auto o jedinu banderu koja je postojala u blizini. Uz iskrene pozdrave, pustio sam ga da ide.... žurio je negde... valjda da bude sam sa svojom mukom... udarenim autom... Sećam se da je bio u Belgiji na masteru... planira da zapali opet... ne krivim ga... i treba...

Osim ovog manje ili više prijatnog susretanja sa antropogenim faktorom, par stvari mi je onako... fino išlo na živce. Znate... ili ne znate... da se naša najveća arena sada više ne zove po glavnom gradu lažne nam države, već po onoj ćiriličnoj ljubičanstvenoj banci u kojoj mnogi od vas imaju račune... E pa... da bi se dotično ulaganje opravdalo i arena je morala dobiti svoje ljubičanstvene tonove i ostala obeležja pomenute banke. Sve je to bilo OK do trenutka neoprostive diskiminacije. O čemu se, naime, radi? Nekada Beogradska Arena ima dve staklene kupole iznad ulaza u nju. Jedna sa strane koja gleda na auto-put, a druga sa suprotne strane, koja gleda na bulevar ubijenog nam premijera... I šta se dogodilo? Kupola sa strane auto-puta je uredno dobila svoj novi brendirani izgled, dok je kupola sa druge strane dobila samo dva reda ploča po sredini... dobila je ljubičanstvenu irokezu... Beogradska Arena je sa strane bulevara ubijenog nam premijera mesec, možda i više dana izgledala kao neki propali panker, kom nisu objasnili da je njegovo vreme prošlo. Međutim, i tom sramoćenju kosmičkih razmera je prošlog petka došao kraj... ili smo bar tako mislili. I kupola sa druge strane je završena... hoćeš? Ne može! Fali jedna ipo pločica!!! Eeeeej pa da li neko tamo ko se time bavi ima mozga i zdrave pameti da izbroji koliko mu pločica fali??? Očigledno ne... I tako je kupola nesrećna stajala tako nedelju dana bez jedne ipo pločice, kao da ćelavi na nekim nasumično izabranim tačkama svoje glave... dok konačno nisu doneli i postavili i tu jednu ipo ljubičanstvenu pločicu i sve nas usrećili i uspokojili, a Arenu spasili od izgleda leukemičara ranog stadijuma.

Pošto mi je dogovoreno viđanje kod Doma Omladine dalo neko vreme koje je bilo potrebno negde potrošiti, odlučio sam da se dam u istraživanje ponude basketaških patika. Trebalo bi da kupim nove za ovu zimu, ove koje imam sada nosim već nekoliko godina. Išao sam od radnje do radnje i video da generalno sve patike koštaju preko 10.000 RSD. To je sumanuto i nema potrebe da ja dam tolike novce za kineske patike koje se kod nas prodaju kao brend... Sve iznad 5.000 RSD je šamaranje i ja to neću podržati, štaviše demonstrativno ću naći nešto za sitne novce i boriti se protiv kineskog korporativizma, lažno predstavljenog kao dominantni multinacionalni kompanizam... Nekad sam morao da imam original patike, a danas... više ni ne postoje original patike... samo nešto što košta... preko 10.000 RSD. Pritom još ovi iz prodavnica... Đak konkretno, pokušavaju da vas šibicare... prilazi mi radnica i priča mi kako samo danas eto ima 15% popusta, a dok sam izlazio sam čuo nekog smenovođu koji drži predavanje tim istim radnicama, kako prvo treba da pokušaju da prodaju po redovnoj ceni, pa ako se neko nećka ili dvoumi da mu ponude popust... Dovoljno da ja nikada ne kupim ništa u njihovom jadnom i šibicarskom establišmentu... pa makar morao da naručujem iz Amerike, da mi se dopremi u Hrvatsku i da odatle zamolim nekog da mi donese... Džordanke!!!! Sada pominjući svoje prave uzore (ne Cvija featuring T-Blazer, kao što sam vas naterao da pomislite, već one koji stvarno propovedaju način života) When will you niggas learn? You will not win, cause I will not lose.

Eto ti Nensi Gay Walker... skratio sam...