Klasične nauke

Zamenio sam ključeve... Sada mogu sebi da priuštim šetnju Knez Mihajlovom i Kalemegdanom nedeljom predveče, kada imam sat-dva praznine i da stignem kući na vreme da pogledam raspali Inter od 20:45, kako završava sezonu ponižavajućim porazom od 5:2 na svom terenu. Nikog nisu pobedili mesec dana, a kada sam pitao drugara iz Italije zašto navijači nisu digli stadion u vazduh, odgovorio mi je da su navijači Intera gospoda i da kao takvi ne dižu stadion u vazduh. “Pusti to, to su italijanska posla”... Italijanska ili ne, da ne kapiram, ne... "Baš kako si ti onaj dan napisao na socijalnoj mreži... mi smo umetnici”. Hah umetnici, verovatno su ga zato što je umetnik skoro uhapsili na carini u Hrvatskoj... Koristeći novostečenu priliku da nedelju veče potrošim na šetnju centrom grada, dolazim potpuno slučajno, tj. nikako planirano, do repertoara Ateljea 212, prevrćem onaj flajer i upoznajem se sa sadržajem.... Revizor, Revizor, Revizor, Revizor, Revizor, Revizor... ne razumem se u pozorište nikako, reklo bi se da su pogrešili što su meni dali flajer... ali zar u pozorištima ne bi trebalo da se daju predstave, a ne predstava? Nisam impresioniran. Lagano koračajući Knez Mihajlovom primećujem neisplativu količinu uličnih zabavljača po metru kvadratnom. Ima svega... od gitarista koji pevuše poneki svetski hit, preko devojaka koje na violini i flauti izvode meni naravno nepoznato delo klasične muzike, pa sve do odraslog čoveka u prezrelim godinama koji je obučen kao pajac, sklapao životinje od balona... U jednom trenutku sam se zapanjio mernom jedinicom za količinu ljudi koji su se oko mene kretali sa jednako neodređenim ciljem kao i ja... ah ljudi... tako... ljudi...

Ipak, kao što to obično kod mene biva... oduševih se potpuno neočekivano... stiglo me je... ne znam kako... primetio sam... da je... sve oko mene... čisto! Kako je to moguće? Nikad ništa u gradu nije oko mene bilo čisto... Brzo sam se setio večeri na Marienplatzu u Minhenu, gde smo šetajući njihovim korzoom oko 21h začuđeno konstatovali kako ova Nemačka uopšte nije tako čista kao što se priča po Monarhiji... i Sultanatu... "Pogledaj kako će to izgledati ujutro", reče nam drugar koji tamo živi. U tom trenutku to je bilo dovoljno da nas ubedi kako to tako treba da bude. Sada sam osetio kako to tada uopšte nije tako kul, kao što su oni predstavili... Pomislih... vidi... nigde nikakvog smeća na zemlji, ništa! Sve je čisto... da li sam se konačno izborio? Pobedio? Da li sam napravio svetski grad od Beograda? Da... jesam... prelazim preko semafora koji vodi na Kalemegdan... proputovao sam pola Evrope... ovo nigde nisam video... ubeđen sam da ovo nigde na svetu nema... Dugački korzo na koji se nadovezuje park, pa tvrđava sa pogledom na 4 mosta, 2 reke, penzionere kako igraju šah, gomilu zaljubljenih parova, turiste, pobednika, vojni muzej sa tenkovima, crncem koji sa belcima pika basket, zoološkim vrtom... ne ne.. ovo je jedinstveni doživljaj, baš tu... 15 minuta od moje kuće... što bi Kraljica Elizabeta rekla... prelepo, nešto prelepo.

Rekla mi je da sam neuviđajan... da baš ja i da baš ona... Kraljica Elizabeta mi je bez srama i pardona u lice rekla da sam neuviđajan! Nije me previše pogodilo... mislim nije uopšte, ali ipak red je da se zabeleži... Možda bi me pogodilo premalo da se to odigralo u kafiću na najcentralnijem mestu u centru Beograda, na sred Terazija, na prepunom spratu ljudi koji bi svi čuli da sam ja neuviđajan prema tu nekoj devojci koja sedi preko puta mene i da sam povrh svega na kraju pokisao kao pacov odlazeći iz tog kafića kući... E tad bi me moooožda premalo pogodilo... Pa bih možda odlučio da zaista postanem neuviđajan i da se ponašam u skladu sa novodobijenom etiketom. Ali pošto se to uopšte nije odigralo tako, nije bilo razloga da previše gubim energije na nebitne stvari. Sasvim nasuprot, to se odigralo u kafiću na najcentralnijem mestu u centru Beograda, na sred Terazija, na prepunom spratu ljudi koji su svi čuli da sam ja neuviđajan prema tu nekoj devojci koja sedi preko puta mene, a još sam nakon svega i pokisao kao pacov odlazeći iz tog kafića kući. Mislim da je potpuno opravdano što sam nakon svega postao neuviđajan prema svemu što postoji na ovoj planeti i nalazi se unutar meni dostupnih teritorija...

A sve to zbog čega? Zbog najobičnije sitnice da ja živim u zabludi već 3 godine da ona studira nešto što ne studira... Kao da sam ja kriv što me je ona pre tri godine slagala u vezi sa fakultetom koji je upisala i nikad nije ni pomislila da mi kaže da nije ono za šta se predstavlja. Još mi je nabila krivicu da sam ja morao iz njene priče sam da nagovestim i razotkrijem da me je ona pre 3 godine slagala za tako bitan detalj svog života... Trebalo je da iz njenih aktivnosti, interesovanja i odlazaka u Mali Leskovac meni bude jasno da to baš nema mnogo veze sa klasičnim naukama (sad kad vratim film doduše i ne verujem da tako nešto uopšte postoji). "Ti uopšte ne slušaš šta ti ja pričam!" U tom trenutku mi je skoro bilo premalo neprijatno jer su ljudi za okolnim stolovima mogli pomisliti da smo par... to bi bilo nezgodno... Branio sam se činjenicom da sam je sasvim lepo saslušao i ispratio i zapamtio kada mi je rekla koji je lažni fakultet upisala i da sam joj čvrsto verovao sve ovo vreme, ne dovodeći u pitanje njenu iskrenost prema meni ovako neuviđajnom... I posle svega šta? Ja ispao neuviđajan što nisam sam shvatio da me neko laže... Da sam hteo da se bavim otkrivanjem da li me neko laže ili ne... kupio bih... tinejdžera... narkomana... U svakom slučaju od pre 2 nedelje znam gde živi... polupaću joj prozore.

Pitao sam Nensi Gay Walker gde mogu na Dorćolu da kupim lubenicu da valja. Ona je stara Dorćolka, snob koji radi na semafor od kuće i ne želi mnogo da se kreće u seljačke delove grada... Snobovski mi je i odgovorila da probam u Maxiu... k'o da to nisam znao sam, bez njene pomoći... Verovatno je pomislila kako ja sa sela ne znam da u Maxiu ima da se kupi nešto tako specifično kao što je lubenica... Ne zna ona da kod nas na selu ima veći Maxi nego što je ona ikad u snobovskom kraju videla... i povoljniji... Rekao sam joj da neću tu plastičnu lubenicu koje se nalaze po marketima nego one lepe sočne sa kamiona... Sačekaj avgust kao sav normalan svet, odbrusila mi je... Verovatno je bila nervozna što joj dolazi revizija, kojoj mora da pokaže kako je nešto radila ove godine, iako je kandidat za neradnika godine... ne ove... svake godine! U svakom slučaju, ja nisam normalan... ja sam neuviđajan i hoću lubenicu sa kamiona... odmah! Nisam je dobio... jer u centru grada kamion sa lubenicama nema gde da parkira...

Kao što rekoh zamenio sam ključeve, selo sam zamenio gradom. Mir sam zamenio podrhtavanjem stola svaki put kad tramvaj prođe pored moje zgrade. O da! Sada tramvaj prolazi pored zgrade, ne moram više da putujem 30 minuta da bih uopšte video tramvaj... on je tu... ispred mene... da me vozi... ma gde god... u krug i krug... Imam i pekaru... na 20 metara od zgrade... pretpostavljeno vreme putovanje kuća-pekara-kuća... 15 minuta... skoro pola minuta po metru... kako to? Pa lepo... od tih 20 metara... 10 je ulica sa semaforom... treba sačekati da se upali zeleno... u oba smera... nije to kao na selu, izađeš i uđeš i kao da nisi ni bio nigde... U gradu gde god da kreneš treba da pređeš semafor... tj. da sačekaš da se upali zeleno. Baš ti ljepo stoje suze, ali nemoj plakati... nije to baš tako loše... naprotiv... sad su mi oba stadiona Titovih blizanaca na pešačku udaljenost od kuće... kao sad kad sam išao na derbi... peške lagano... i nigde nisam video navijača Zvezde do Franša gde su dva heroja pokušala u Zvezdinim obeležjima da stignu do Partizanovog stadiona... nije im uspelo... njihova sudbina... nepoznata... Arena mi je sada takođe na mogućoj pešačkoj udaljenosti... Pionir na ispljuvak od kuće... sve se promenilo... Najviše se promenilo što sada imam veliki TV... 3D... i HD i šta ti ja znam kakav D... najbitnije da ja sad mogu da gledam fensi filmove u fensi tehnologiji... imam 7 pari naočara... mada to nije trebalo da kažem JT... nasmejala mi se u lice... pa ti nemaš 7 prijatelja... sreća njena... tad još nisam bio neuviđajan... pa i dalje diše... Ja nemam 7 prijatelja? Pfff pa samo umišljenih imam toliko... a gde su oni pravi? Pa samo moja čitalačka blogerska armija čini vas... 3 (ako je dobro izdanje), šta ona misli? E samo nek traži da dođe da gleda 3D film... nosiće naočare od kuće... a nemaš? E pa ti onda gledaj bez naočara, da ti bude sve mutno... pa da vidim da li ćeš da pričaš kako ja nemam 7 prijatelja... (Da su mi bar dali 5 lakše bih se odbranio... 7 je realno malo napeto).

Imala je korak k'o u snu, a ruci torbu pretešku, ponudih joj osmjeh svoj... i ovu ruku vitešku... dobro da ne preterujemo... osmjeh moj je sasvim dovoljan... ruka viteška bi da ostane aristokratska bez previše prenetih predmeta značajne težine... Za vas sa jeftinijim ulaznicama moji roditelji, grad Kanjiža, prvi maj i Hari Mata Hari su mi priredili jedno od najlepših iznenađenja kojem sam se mogao nadati. Kada sam se vratio u Monarhiju pred praznik nerada upitali su me roditelji da li želim sutra uveče da odem u Kanjižu na koncert pomenutog izvođača (sutradan sam nosio šporet na četvrti sprat). Hoću! Kako neću? Zar postoji neko koga bih radije slušao besplatno... pa to je nesaglediv odnos cena-kvalitet... što bi moj a i vaš brat rekao – čovek ima 50 hitova... I da zaista... trg je bio pun... to u Kanjiži verovatno može da se dogodi samo ako neko kaže da se dele pare... sami su rekli kako je stigao u njihov grad tišine. Gledao sam kako Balašević peva poluzainteresovanim Vojvođanima, bojao sam se da Hari neće naići na preterano topao doček... O kako sam se prevario... Odmah je pokazao da se zvezda u SFRJ ne postaje slučajno... ceo trg je pevao...a ja... čak sam znao pesme... zaista... sve hitovi... ljubavne pesme, vesele pesme kao nekad što je bilo (ako zanemarimo onu 17 ti je godina, još se nisi ljubila, što je na granici pedofilije)... kad je muzika bila... Zaz i On ira... ali jače... jer ovo razumeš i želiš da opet bude tako... da nekom možeš da kažeš... i kad te spominju k'o da ranjavaju, negdje duboko u meni ratnici marširaju i hoće da te spase, da te vrate, da te vrate u moj svijet... onaj zaboravljeni svijet... koji sada već samo na koncertima postoji...