Chi non salta rossonero e e

Svi mi imamo nešto posebno što nosimo sa sobom, nešto što nas čini onim što jesmo. Sve češće se moji razgovori završavaju pitanjem pa dobro koji ti je grad najlepši? Odgovor i nije tako bitan, svako zna šta je na ovom svetu lepo... Svi su čuli za Barselonu, Rim, London... gradove koji se ne libe da ostave bez daha... ali ima jedan drugi... samo jedan drugi koji ispunjava snove... one najvažnije... one dečačke... Barselona će uvek biti Barselona, Rim Rim, a London London... ali samo jedan grad najlepše na svetu izgleda na putokazu i od mene čini dečaka sa sjajem u očima... samo jedan grad ima... derbi... moj derbi!

Tokom godine postoje 3 praznika kada ne postojim ni za koga osim za sebe. Božić, Uskrs i derbi. Utakmica Inter-Milan kada na 90 minuta sve prestaje i živi se za pobedu. Utakmica koja pruža velike radosti kao decembra 2005. kada je Imperator Adriano doneo pobedu Interu u nadoknadi vremena, nakon što je Milan izjednačio na 2-2 pet minuta pre kraja... ili najveću tugu, toliku da se čitav vaš svet sruši sa poslednjim sudijskim zviždukom kao 2003. kada je Milan izbacio Inter u polufinalu lige šampiona posle 0-0 i 1-1 u revanšu... Milan nije bio bolji, nije pobedio ni u jednom od dva meča, ali je prošao u finale jer je dao jedan gol u gostima... hah gol u gostima na stadionu na kom inače i igra...

Došao je i trenutak kada snovi postaju stvarnost... Božić... ili skoro pa... aerodrom Nikola Tesla i karta na kojoj piše Milano Malpensa. Nedelja je... rano ujutro... mesec dana razmišljam o ovome... nisam mislio da će se zaista odigrati, da ću zaista biti tu i čekati let za grad mojih snova... ne da bih se šetao... nego da bih živeo! Plan nije bio previše komplikovan... sleteću ujutro oko 9... vozom doći do grada koji je udaljen 40km od aerodroma i tu podzemnom brzo do hotela... Pravac je bio Malpensa – Milano Cadorna... stanica Bovisa... tu bih uhvatio S1, S2 ili S13 ka stanici Dateo i hotela... Sve je bilo savršeno osmišljeno i izvedeno dok voz nije krenuo i sa razglasa se začulo “dobrodošli na non-stop express voz Malpensa – Milano Cadorna”... u deliću sekunde se setih... jaooooJ ima i direktan voz i linija koja staje na usputnim stanicama... Okrenuh se lagano ka svom najnovijem poznanstvu stečenom u redu za vozne karte... bila je to devojka iz Novog Sada koja je nekada živela u Milanu, a sada je došla na par dana šopinga... ali meni treba Bovisa, ne Cadorna... jel ima metro na Cadorni? Ima... crvena linija... to je M1... Fantazija idem time do Porta Venezia, pa na neki S do hotela... Ona je izašla na stanici Duomo, a ja sam se posle kraćeg vozikanja našao na Milano Dateo... sad još samo da nađem hotel... trebalo bi da je neka poprečna ulica kad izađem na površinu...hm da... ali na koju stranu... tražim Via Archimede... krećem pravo, gurajući omaleni skoro prazni kofer koji prska na sve strane, jer pada slaba kiša... neki radovi... nije tu... nazad... pa u ulicu desno... nije ni tu... nazad... pa u ulicu levo... nije ni tu... ostaje mi samo da odem na 4 stranu sveta od stanice... strpljenje me polako izdaje... nervira me što gubim vreme... stižem do prve poprečne... nije ni tu... e sad sam se već iznervirao... mis'iiiiim kamaaaaan... gde je prokleta ulica? ima još jedna poprečna tamo malo napred... hajde kad sam već tu... kako se približavam pojavljuje se... Via Archimede!!! Poluglasni uzvik aaaajdeeeee koji sam izustio privukao je pažnju starije gospođe koje je hodala ispred mene... okrenula se začuđeno da proveri šta ju je snašlo... ignorisao sam je...

Soba naravno nije bila spremna, tako da sam u holu sačekao malo i koristio se internetom. Čim se ukaže prilika trebalo je krenuti ka Corso Buenos Aires, zatim na Duomo, zamak Sforzesco i na kraju sastanak sa Italijanima. Sad sam se snašao sve znam gde je... ipak nisam prvi put ovde... vozio sam se već ovim metroom i hodao nekim od ovih ulica... Izlazim na Buenos Aires... šoping ulicu u Milanu prepunu raznih prodavnica... Eno ga!!! Nike Milano... odlično ga se sećam... koliko sam samo bio uzbuđen kad sam prvi put ušao u njega... McDonalds više nije na tom uglu gde je bio tada... Bilo mi je pomalo žao... ipak se tu odigrao jedan istorijski trenutak... kada nas 10 sedi i čeka G.T. koji se u nekom trenutku pojavljuje i izgovara biblijske reči... Video sam Berluskonija!!! Bio je sam... odvojen od svih nas... nema svedoka... ko će ga znati... ja mu verujem... ako ništa drugo priča je za toliko zanimljivija... Ja sam se šetao... razgledao okolo... da da... svega se sećam... slično je kao i tada... a opet različito...ljudi su i dalje tu... u nenormalnim količinama... Najveću poslasticu sam ostavio za kraj... poseta Nike Milano... i dalje je tu visoki afro amerikanac kao obezbeđenje... verovatno nije isti onaj od pre pet godina... ovaj delue mladje... kao da je nedavno stigao iz neke afričke zemlje... Uskoro je usledio presudni trenutak moje egzistencije... trenutak kada sam umalo uradio vrhunski fiskalno neodgovornu stvari i pljunuo 140 EUR za najlepše patike na svetu – Nike Zoom Flight Glove!!! Sreća da je glava pametnija od srca... sve preko 100 EUR je pljačka, pa makar to bilo i do sada neviđeno savršenstvo.

Izašao sam iz prodavnice... ostavio iskušenje za sobom... okrenuo se ka ulici još jednom za pozdrav... to je bilo to ovoga puta... čeka me Duomo... 2008. sam katedralu ugledao iz sporedne ulice... samo mi je rečeno... sad pogledaj desno... bio je to najveći vizuelni šamar koji sam dobio... ovaj put je bilo drugačije... baš kao Big Ben u Londonu... kada izlazite iz podzemne... katedrala je... tu... iznad vas... vi je vidite... deo ste nje dok se penjete i izlazite na ulicu. Prvi put je vidim po danu... neverovatno! Kolika je ogromna... ne vidi joj se kraj... sećam se da nisam mogao da je uhvatim u jedan kadar... sada imam adekvatnu tehnologiju i udaljio sam se dovoljno... kakva moć.. Pizza del Duomo... ili Trg Katedrale... sve je tu...veliki brisani prostor... spomenik konjaniku odnosno Vittoriu Emanuelu II prvom kralju Italije i galerija Vittorio Emanuele II, mermerni hodnik pod kupolom u kom se nalaze najelitnije prodavnice koje možete da zamislite, a pri vrhu je hotel sa 7 zvezdica... Galerija ima izlaz na 4 strane, jedna vodi ka Rimu, druga ka Torinu, treća ka Firenzi a četvrta ka Piazza della Scalla, Trgu Milanske Skale. U mermeru su uklesani simboli Rima, Torina... i legenda kaže da ako nabodete petom u bikove testise (Toro – Torino) i okrenete se tri kruga na desnu stranu imaćete sreće u životu. To je nešto što morate uraditi ako ste u Milanu. Toliko se već ljudi usrećilo da postoji jedna velika rupa u mermeru na mestu gde su bikovi testisi. Izašao sam na čistinu i strpljivo čekao da se pojavi neki azijski turista da me uslika ispred katedrale. Posle londonskog fiaska sa slikanjem ispred parlamenta i sjajnom slikom koju imam ispred Bakingemske palate, samo i isključivo azijski turisti imaju pravo da me slikaju ispred svetskih znamenitosti! Evo jedne kosooke devojke, savršeno, prihvatila je, uzela mi telefon i u tom trenutku su me napali milanski snabdevači kukuruzom da uzmem u ruku i podignem je, pa da mi dolete golubovi i tu budem slikan sa golubovima na ruci... Ne želim golubove po sebi, sklanjaj se od mene.. ne znam zašto je bio toliko uporan... pare ne bi dobio ni u kom slučaju... mlada kosooka devojka je strpljivo sačekala da se ja raspravim sa neprijatnim snabdevačem kukuruza i uslikala me baš onako kako treba.

Obišao sam krug oko katedrale, pažljivo pregledao sve Božićne tezge koje su se tu nalazile i nudile gomilu butki i drugih suhomesnatih proizvoda, sireva, bombona, kolača i krenuo ka zamku... Poslednje moje sećanje na 2008. nas 11 u bašti kafića ispod fontane i zamka Sforzesco... blizu je mogu i peške. Usput sam naleteo na sirijske protestante... čoveče što ne iskuliraju malo? Gde god odem oni nešto blokiraju ulice. Eno ga! Vidi se u daljini... zamak... isti je kao i pre... a zašto i ne bi bio... eno ga i kafić... samo sad je hladno i nema bašte... ali da... baš kao i tad tu je... eto malo prisećanja i nostalgije. Ne sećam se da je ova fontana bila baš ovolika... ali se sećam da me je polivala sa dobrih 10 metara razdaljine, hmm pa onda i nije mogla biti mala. Prelazim ulicu i ulazim u Castelo, vremeplov, vratio sam se u prošlost... tada sam slikao do iznemoglosti, sada samo šetam, smeškam se i uživam. Zaista je prelepo kada se po drugi put nađete negde tako za vas posebno. Izlazim na drugi kraj, još uvek je tu kiosk sa fudbalskim rekvizitima, šalovi i dresovi Intera, Milana, Juventusa... prilazim ogradi... eno ga i ono jezerce... tada mi se činilo miljama daleko... sada imam viška vremena, mogao bih kroz park otići do njega. Bila je to najgluplja stvar koju sam mogao uraditi i koju sam uradio! Park je naravno... neasfaltiran, čitav dan je pljuckala kiša... dok sam ja došao da jezerceta i patkica koje suvereno, uzdignute glave krstare tuda kao da su u najmanju ruku kralj Vitorio Emanuele II, bio sam najprljavija osoba u Milanu!!! Ipak nije sve bilo uzalud. Tu iza jezerceta se nalazi još jedna milanska znamenitost Porta Sempione... Milanska kapija! Mnogo sam srećan... i prljav... ali nema veze... mnogo bih zažalio da sam ovom propustio.

Pogled na sat i povratak na Duomo... Italijani bi trebalo da su blizu gradu... krenuli su oko podne iz San Benedetta. Kažu tu su za sat, ne ostaje mi ništa nego da se još toliko šetam po trgu, gubim i nalazim po okolnim ulicama. Hoćeš? Ne može! Na trgu ima milion ljudi... zarobljen sam... na otvorenom... svuda oko mene... ljudi... ne mogu da uđem nigde.. svuda je red... ne mogu ni da šetam ... nemam gde... Nedelja je, Božić je... kao da je cela Italija odlučila da izađe i dočeka me... cela Italija u plavo-crnim šalovima. Da da, danas je utakmica, ceo grad je danas nerazzurro, ima i po koji Milanez čisto da se razbije monotonija... ali bilo je prelepo šetati opkoljen crno-plavom bojom Intera i njegovih navijača... Svi su ponosno uzvikivali Forza Inter! Forza Nerazzurri! U silnoj potrazi za nekim objektom u kom ću moći da sednem, svaki pokušaj je doživeo potpuni fiasko. Mcdonalds – red na ulici, Burger King – red na ulici... Eno jeeeeeeee!!!!! Interova prodavnica!!! Bar 50 ljudi čeka napolju da uđe... Do đavola... Eno je i Milanova prodavnica... nema reda... haha luzeri... ući ću da vidim šta ima... Nema ništa i sve je skupo... nisam zadovoljan... Gde li je ona Ferrari radnja što smo videli prošli put? Tada su imali izloženu šampionsku formulu iz 2007. Kimi Raikonen... eno je radnja, a eno je i formula... haha ista ta... luzeri nisu bili šampioni od tad, pa nemaju koju noviju da stave u izlog. Koji sam snob, pomislih... stojim na 10cm od šamionskog bolida formule 1 i zvocam nešto, kao nije mi OK.

Stigli su i Italijani, doveo sam se u red malo, da ne budem najprljaviji čovek u Milanu, posle više sati besciljnog šetanja Duomom, isto to sam još sat uradio sa njima... Sad shvatam značenje rečenice širom zatvorenih očiju... šetao sam kao zombi istim ulicama iznova i iznova... ali da me pitate sad gde je tu ta Interova radnja... pojma nemam... Vreme je da se krene, da se živi san, da se oseti nemoguće, ili bar ono što vam se činilo nemogućim. Bilo je to veče derbija... i ja sam bio tu... u Milanu! Stigli smo podno stadiona, famozni San Siro...Ogromni svemirski brod ovaj put sa upaljenim svetlima, kao da svakog trenutka treba da poleti i nestane zauvek... ali ne još... makar ne još ovih 90 minuta. Puna ulica navijača, najviše Interovih a onda i Milanovih... nema tenzije... ipak je to civilizacija... svako voli svoje i ide da navija. Ljudi čekaju u redu za ulazak na stadion...a mi... još nemamo karte... Poješćemo neku brzu hranu i za to vreme kupiti navijački rekvizit. Drugar je kupio Il Capitano šal Havijera Zanetija... žive legende Intera, a ja... Interov šal mogu da kupim bilo gde... ali ovaj mogu samo tu... pola plav, pola crven Inter – AC Milan derbi San Sira, derbi Milana... spuštam crvenu stranu u jaknu da se ne vidi, a plavu vadim napolje da svi vide za koga mi navijamo! Dok čekamo zaorilo se stadionom chi non salta nerazzurro e e, ko ne skače crno-plavi... počelo je navijanje a mi smo bilo ispod Milanove tribine. Uskoro se pojavljuje i čovek sa kartama, tražili smo drugi prsten sa strane, a dobili prvi prsten iza gola!!!

Moji saputnici su bili pomalo razočarani, hteli su dobar pogled na ceo meč, međutim ubrzo ih je prošlo kada su videli gde ulazimo. Pogledaj! Teren!!! Uzviknuo je S.K Da zaista ulazimo na teren, samo nas jedna staklena vrata dele od korner zastavice... podižemo pogled i ne verujemo... 80.000 ljudi je iznad nas... ne vidimo vrh stadiona! Sve je već skoro puno, ostalo je oko pola sata do početka meča. Osećaj je bio fantastičan bili smo na 10 metara od terena. Prišli smo ogradi iza gola i gledali igrače Milana kako se zagrevaju. Da je Mario Baloteli promašio gol pogodio bi me u glavu koliko smo bili blizu! Mogao sam da ga pljunem da sam hteo! Iznad nas je bila terasa sa Milanovim navijačima a sa druge strane terena Interova tribina. Ukinuta je kazna zabrane ulaska Interovih navijača, sve je bilo puno. Okretao sam glavu levo, desno, pravo, gore... na teren... svuda oko sebe... da tu sam... na derbiju! Preko velikog semafora su najavljivali startne postave, svi smo u glas zviždali Milanovim a uzvikivali prezimena Interovih igrača. Prošli put su pred izlazak igrača na teren puštali Pazza Inter Amala, pesma od koje sam se bukvalno naježio kada se zaorila... sada je bilo drugačije... pustili su C'è solo l'Inter, navijači su ustali ceo stadio je skakao i pevao chi non salta rossonero e e i utakmica je mogla da počne! Vreme je prolazilo nikad brže, kao da je tren prošao a ne 35 minuta. Inter je bio katastrofalan u prvom poluvremenu, Milan je mogao dati bar dva gola, pre nego sto su crno-plavi upšte šutnuli na gol. Safir Taider je bio očajan, Mateo Kovačić se zagrevao već od 30. minuta, Milan je kontrolisao igru, sakrio loptu, ali bez rezultata. Ređale su se šanse... izdržali smo i tek tako već je bilo poluvreme. Na početku drugog poluvremena Mazzari na zagrevanje šalje Ikardia i Kuzmanovića, da da treba dati gol... S.K nije verovao da će Kuzmanović zaigrati i viknuo Kuzmanoviću nemaš pojma!!! Okrenuo se ka meni i rekao... pa jeste nema pojma. Posle 10 minuta Kovačić umesto Taidera, aplauz 80.000 ljudi za ovog talentovanog hrvatskog klinca, osećamo da će on preokrenuti meč. Prvi njegov dobar pas i erupcija oduševljenja kao da smo dali gol! Mario Baloteli se ceo meč igrao sa Interovim odbrambenim igračima, apsolutno fenomenalan fudbaler... ulazi u 16 šutira iz mesta, iz kolena u donji levi ugao, Handanović vrhovima prstiju brani... ufff ovo je bilo blizu... Za vas koji ne znate Baloteli je jedna od najkontroverznijih ličnosti u svetu fudbala. Dečko koji je igrajući za Inter gostovao u TV emisiji u Milanovom dresu i govorio kako je njihov veliki navijač. Prošle godine se iz Engleske vratio baš u Milan. Suvišno je reći da ga navijači ne vole. Slobodan je udarac, Baloteli se namešta za šut... čitav stadion zviždi, ovo je posebna prilika da mu se pokaže koliko ga mrze... a šta on radi na sve to? Uzima loptu i na očigled svih pomera je metar napred. Auuuuuuu kakva salva uvreda na njegov račun, rasistički pokliči, babun, orangutan i svi drugi majmuni koji postoje... Mario Baloteli je mnogo stvari ali neinspirativan svakako nije! Drugo poluvreme je prošlo brže nego prvo... Inter pritiska, poslednjih 15 minuta lopta je na polovini Milana (da i Kuzmanović je doprineo tome). Pogled gore na semafor, ostalo je još samo 7 minuta do kraja... kakva šansa odjednom... Palacio... jedna... druga, brani golman, lopta se vraća opet Palacio... kasni za sekund... lopta prolazi paralelno sa gol linijom i odlazi u aut... ne mogu da verujem... opet pogled gore... da li je moguće da će moj derbi biti završen 0-0 i da neću videti gol? Ajdeeeee ima još 7 minuta. Ubrzo potom, 86. minut... Jonathan sa desne strani ka Guarinu, ovaj u sredinu... Palacio ispred gola nešto mulja... GOOOOOOOOOOOOLLLLLL 1-0 Inter!!!!!! Kako, nemam pojma, ali vodimoooooo, gooool... Topovski udar sa tribina, svi su skočili, kriknuli... Rodrigo PALACIO, Rodrigo PALACIO, Rodrigo PALACIO!!! Na semaforu stoji Inter-AC Milan 1-0. Tribine grme Inter Inteeeeeer Aleeee Aleeee Aleee Aleee Inter Inteeeeer!!! Ostalo je jako malo vremena... Milan uvodi Pacinija, da proba da spasi meč. Slobodan udarac sa leve strane, poslednja nada za njih, poslednja strepnja za nas... koškanje, crveni karton Muntari, oduševljenje na stadionu! Marš napolje!!! S.K. Mudro zbori... džabe crveni kad ćemo da dobijemo gol... evo sad ćeš da vidiš. Lopta u sredinu Pacini skače, udarac glavom... tik pored stative... Svi su odahnuli... sudija je svirao kraj... Mi smo pobedili!!!! Pogrdni pokliči gore ka Milanovoj tribini koja je bila nema. Pozdravili smo igrače, proslavili sa njima kratko i sa velikim osmehom na licu napustili San Siro dok se skroz do Duoma čulo chi non salta Rossonero e e.