PILON i nestali popisivači

Često pomislim kako bi bilo da sam superheroj, verovatno ne bih bio baš dobar, nije što sam nejak, kreštav i ne preterano hrabar, nego koji još superheroj stane u sopstvenu Niveu? Nije da sam nespretan, ali baš me krenulo ovih dana. Zamislite vi da stojite oči u oči sa iskonskim zlom i u odsudnom trenutku kada se od vas očekuje trostruki salto sa trostrukim obrtom i noga u vilicu, vi... stanete u Niveu. Svaki strip ima svog junaka, koji uvek pobeđuje i od svakog je jači. Naš strip junak je Novak Đoković koji svakog pobedi i jednostavno ne može da izgubi, naši junaci i junakinje su odbojkaši i odbojkašice, čiji se stripovi završavaju njihovim nasmejanim licima iznad natpisa kraj epizode. Kao što svaki strip ima svog junaka koji nikad ne gubi, tako svaki strip ima i svog antijunaka koji nikad ne dobija. Razmišljao sam ko su ti antijunaci u našem stripu i došao do dva očigledna odgovora – fudbaleri i običan narod. Kao svi veliki negativci fudbaleri uvek obećavaju da će osvojiti svet a onda dođe nečiji junak i mi dobijemo po tamburi. A narod, on samo ćuti i gubi, iznova i iznova...

Junaci koji nikad ne gube poput Novaka Đokovića su bitni za naš nacionalni identitet, jer mi sopstvene neuspehe i nebitnost prevazilazimo pobedama našeg junaka, kad on pobedi Nadala cela Srbija je pobedila Nadala... doduše samo je on uzeo pare, ali 'ajd sad. No pare nisu bitne u zemlji kombinacija i kompenzacija, bitno je da smo mi celom svetu (kojeg iz nekog razloga to treba da zanima) pokazali ko su Srbi (ne Novak Đoković nego svi Srbi jer on bez nas ne bi uspeo da bude prvi teniser sveta). Često volimo da pucamo sa terase u vazduh (bar se nadam da je u vazduh), jer tako mi izražavamo našu kolektivnu prevremenu ejakulaciju izazvanu porazom Nadala od strane jednog od nas, to oslikava našu moć... da pucamo u vazduh... Ovo je prvi put u istoriji da Srbin neprekidno ponižava čitav svet u jednom sportu koji ceo svet prati. Uveren sam da bi onog beloglavog supa sa grba trebalo zameniti natpisom VAMOS-TAMOS, jer ništa ne pokazuje srpsku nadmoć nad ostatkom sveta kao taj slogan, to i pilon.

Postoji verovanje da muškarci velikim automobilima kompenzuju za nedostatak nečega, da ne idemo sad baš u specifikaciju čega, ali sad sam uveren da u tome nečeg ima. Nemamo šta da jedemo ali najveći pilon na svetu imamo! Za šta li kompenzujemo? Ne samo da je najveći, nego je i solidno tvrd, da ne pominjem sa metalnim završetkom!!! Nju Jork ima Kip slobode, Pariz ima Ajfelovu kulu, Rim ima Koloseum a Beograd ima pilon! Šta god vam vaša devojka rekla, veličina jeste bitna! Ako nemamo ništa drugo bar imamo najveći... pilon. Kad god nas neko u budućnosti bude učio evropskim vrednostima mi ćemo jednostavno izvući pilon... kao argument da smo stvorili nešto... veliko! Svi drugi gradovi imaju tehniku, mi imamo veličinu kojom su svi opsednuti.

Nadam se samo da neće sve ostati na veličini i metalnom završetku, što bi jedan moj prijatelj rekao – bitno je dok stoji. Imamo mi i druge velike građevine poput one dve megalomanske crkve u gradu. Napravio sam životnu grešku kad sam nedavno ušao i u jednu i u drugu, prvo onu stariju, ulazim, očekujem da me Isus dodirne, da osetim duhovno izbezumljenje da krenem da slavim Božić zbog svog religioznog značaja za čovečanstvo u celini, a ne zbog poklona ispod jelke... kad unutra... ništa. Druga crkva ona veća, OK prvi mačići (prosvećeni ili ne) se u svetu vodicu bacaju, daj da vidimo šta ima ovde. Ulazim unutra kad ono vakuum, univerzum se širi ka beskonačnosti ali enterijer ovde konvergira ka minus beskonačnosti, ili to ili crna rupa uništava svaku materiju koja se nađe unutra. Bežim dok me ne zamole da ostavim dobrotvorni prilog koji će ta crna rupa pretvoriti u antimateriju. Izvinio sam se svetom duhu sto sam pomislio da je nacrtao nešto u tim crkvama...

Imamo pilon, velike crkve, došlo vreme da vidimo koliko i nas ima. Platili neke ljude da nas prebroje, da vide koliko ima Srba Pravoslavaca i to je OK. Civilizovane zemlje to rade putem interneta, ti popuniš formular i mailom im ga vratiš i toliko. Nema šta tu ko da ti kuca na vrata, postavlja ti pitanja, soli ti pamet i pita te da li imaš ili nemaš kozu, papagaja, da li on govori, ako govori kojim jezikom govori, da li je religiozan, ako jeste koju religiju upražnjava, koje je rase, da li neke papagajske ili se izjašnjava kao Srbin Pravoslavac. Jasno vam je zbog čega toliko pitanja za papagaja, jednostavno toliko je mogućih varijacija. Nego lepo formular i toliko. Ne smeta mi to čak ni toliko nego, kako je moguće da u 21. veku osvane naslov u novinama: “Popisivači se izgubili u šumi – jurili ih pobesneli psi”? Otkud uopšte popisivači u šumi? Jesu popisivali ljude ili alien vs predatore? Pa kako je moguće da se popisivači izgube u šumi? Godovi, položaj sunca, kompas, Marakinana severna tribina, grobarska južna, neki orijentir – ništa? Sad moramo da obučimo nove ljude da traže nestale popisivače, da ih nisu do sad pojeli medvedi? Nadam se da su uspeli da pobegnu od besnih pasa. Samo da nam se i spasioci ne izgube u šumi. Spasioci izgubljenih popisivača se takođe izgubili u šumi – u međuvremenu popisivači uspeli da izađu. Sad se popisivači vraćaju u šumu po spasioce!

Ako je bio neki penzioner popisivač teško da je pobegao, mada tada bi mi bilo jasno kako se izgubio u šumi. Najstariji članovi našeg društva su pod velikim pritiskom, ne mogu oni da zapamte da se u Maxiu ne vadi roba koju kupuju iz korpe na kasi, a u Merkatoru se vadi, non stop mešaju, ne vade gde treba, a vade gde ne treba. A i taj Merkator mesecima im ne radi prvo slovo R na svetlećoj reklami. Tako vam je to kod velikih sistema neko to nekom mora da javi, pa taj neko kome je onaj neko javio opet to nekom mora da podnese u izveštaju. Taj koji je primio nečiji izveštaj mora nekom da naloži da zove nekoga. Taj neko koji treba da zove i pozove jedan broj, drugi, treći, peti, pre nego što mu neko tamo u nekoj službi ne kaže da se oni uopšte time ne bave i da treba da zove onaj prvi broj, na koji se niko nikad nije javio. Ne daj bože da vam zatrebaju hitne intervencije.

Dok vi dobijete hitne intervencije već vam je svejedno, jer više ništa nije hitno, od stana vam je ostala Nojeva barka. Kad im objasnite šta je problem naravno oni ne mogu da izađu jer to nije njihova stvar, zaista ne znam nikoga kome su hitne intervencije ikada hitno intervenisale i rešile problem. Možete samo da sednete ispod snopa vode koji curi i zapevate: “A da me vidi babo, a da me vidi babooo da se opijam, da se opijaaaaaam 7 nedelja”. Nemam ništa protiv refrena, štaviše čo'ek lepo peva, odličan momak, ali zaboga... koji pilon mu je sad ovo?

U Srbiji i ovako svi cirkaju i popunjavaju tikete. Prolazimo krajem prošlog meseca preko Gazele, da li će to ikada biti gotovo? Da li ovde iko nešto radi? Hajde baš da vidimo. Sociološkom metodom posmatranje BEZ učestvovanja utvrdili smo da se rad na Gazeli odvija u više pravilno ili manje-više pravilno raspoređenim grupicama od po nekoliko radnika. Svaka grupica je pravilno raspoređena na jednog radnika koji nešto radi i na sve ostale koji tog jednog gledaju. Ja ne kažem da oni ništa ne rade, već samo kažem da gledaju onog što radi. Sigurno su oni u stvari istraživači koji koriste sociološku metodu posmatranje SA učestvovanjem. E sad kad u grupici imate jednog koji radi i ostale koji gledaju i imate puno takvih grupica, nije teško, uz pomoć kalkulatora izračunati koliki procenat radnika na Gazeli nešto vaistinu radi. Nemojte se čuditi što Gazela nikada neće biti urađena, a mi ćemo večito izigravati Alberta Tombu i Janicu Kostelić šetajući se iz jedne trake u drugu maksimalnom brzinom od dva limfna čvora.

Kad bolje razmislim ovde očigledno niko ništa i ne želi da radi, a onda kad se nakani da to nešto i uradi onda to naplati kao da je japanski kvalitet po vanzemaljskim cenama. Uđe nam neki dan neki dečko nudi neke pogodnosti i popuste za pozorište, namestiše kolege mene da se bavim njime. Krene on u priču kako karta za pozorište košta 1.000 RSD, ako povedem devojku to je onda 2.000 (vidi se da smo inženjeri visoke matematike) RSD, ali ja sad sa tim nečim imam popust od ko zna koliko posto. Čekaj, čekaj... karta za pozorište 1.000 RSD, eeeeej 1.000 RSD, pa da li ste vi normalni? Pa jel to Isus iz one dve crkve prebegao u pozorište pa da košta 1.000 RSD, pa ja za 450 RSD mogu da vidim 3D štrumfa!!!

U stvari ne mogu, kad sam hteo da platim kartu za dvoje radnica na blagajni je pričala mobilnim telefonom više minuta nego što sam ja imao strpljenja i tako umesto da me odere bioskop i 3D štrumf, odjahao sam u noć tražeći na kom će se semaforu prvo upaliti zeleno...