Postao sam selebriti

Poslednjih nekoliko dana obeležio je povratak jedne sjajne i jako bitne osobe u moj život. Znate već sve o klišeu da nemate pojma šta imate, dok vam to neko ne oduzme. E, pa ovo je nešto slično, samo modifikovano, nisam znao šta to nisam imao, dok se nije vratilo. Da me je pre 10 dana neko pitao ko je to, rekao bih, eto samo neko ko je slučajno zagazio u moju stvarnost i već sledećim korakom je napustio. Ali ne, ta osoba je mnogo više od toga! Život je postao predvidiv, uvek isto, neka glupost koju samo ja primetim i kojoj se smejem kada su u pitanju ljudi oko mene, ispričam je prijateljima kao da je to najbitnija stvar na svetu, ali ništa suštinski izazovno, nisam imao sa kim da razmenjujem mržnju prema svemu postojećem, nije bilo sarkastičnog komentarisanja stvarnosti i odbrane mojih čudnih shvatanja ni od koga vrednog pomena, a onda je usledio neočekivani obrt. Ona je opet tu!!!

Vadim iz naftalina stare izraze koje sam odavno zaboravio, hej gde si rudimentarno? Šta radiš eksponencijalno? Ahaaa evo ih i bikameralna legislativa i bicefalna egzekutiva, i dalje su ekipa, a geometrijska i aritmetička progresija bacaju pare na poker aparatima. 'Alo bre, opet igrate one voćkice?! Šljiva, šljiva, šljiva, daj šljivu, neeee.. limun. Nikad ih nisam kapirao. Upoznajem nove! Ja sam Lord of Insanity, a vi ste? Transfer neprijatnosti? Nikad nisam čuo za vas, drago mi je što sam vas upoznao, siguran sam da ćemo se često družiti. Od sada moram biti obazriv, svaku moju izjavu može pratiti brutalan udarac mom egu, ona sve pamti i vraća mi u lice čim se ukaže prilika! Ona je... ona je ja! Prvi naš ponovni susret postavio me je na mesto, svaka moja slabost je iskorišćena protiv mene, ali ja... ja imam slabosti... kako je to moguće? Levi kroše, desni kroše, mentalno se teturam na konopcima, zamišljeni sudija mi odbrojava, gledam ka svom uglu ubaciće peškir, izgubiću meč nokautom u još nezapočetoj rundi. Postao sam mekan, počelo je da mi bude stalo do ljudi, govorim stvari koje nisam nikad ranije. Ali ne više, ponovo navlačim oklop koji sam nosio sve ovo vreme, opet sam skot, ili Vigo Mortensen u Gospodaru Prstenova, kako vam se više dopada! Jedino tako mogu da opstanem... Opet imam razlog postojanja, a ona... ona je N.L.

Ljudi koji čitaju ovo i koji su svi odreda, odjednom počeli da koriste sva moguća sredstva masovne komunikacije da mi kažu kako bi trebalo da pišem o ovome u svom blogu, treba da pišem o onome, će pronaći svoje inicijale u mojim pričama i nadam se biti srećni što sam ih se setio. Posle samo tri teksta postao sam selebriti!!! Odjednom sam shvatio da je ekstra biti selebriti, ništa više ne moram da radim! Sve mi je dato, svi hoće da daju svoj pečat onome što ti radiš, ja više ne moram da uključujem mozak, samo poređam sve vaše priče jednu za drugom i eto meni smešnog teksta. Dakle, vrlo je prosto, samo morate da se pomučite u početku, prva tri puta, posle to sve ide samo, svi ostali rade za vas, a vama se povećava broj nula na bankovnom računu. Ovo je lakše nego što sam mislio, a o procentu možete samo da sanjate.

Kao svaki pravi selebriti i ja se vozim gradskim autobusom, na liniji 17, doduše ja ne bijem ljude po autobusima kao moja najdraža A.S.C. Ali svaki put doživljavam transfer neprijatnosti kada se ujutro vozim na posao jer moram da slušam priče naše pogrešno socijalizovane mladeži u količini decibela koja bi i gluvog čoveka naterala da dotične adolescente, vrstom noga u dupe, podvrstom kroz zatvorena vrata (odavanje počasti autoru, ko god to bio, Facebook profila Pantela), izbaci na najbližoj stanici. Teme variraju, pogotovo kad spojite dve devojke, one uvek imaju temu. Momci imaju taj hendikep da može da ih bude više u društvu i da se voze u tišini, a devojke... ne. Doduše kada su okruženi nekom slatkom devojčicom, momci tada povećavaju svoju količinu decibela, jer zaboga, moraju nekako privući njenu pažnju. Priče počinju još na stanici, neprijatna iskustva sa još neredovnim menstruacijama i sveže obojena bakina i dekina posteljina, nemoguće priče o vikend izlascima i votke na rukavima, lep dečko sa najboljom drugaricom, a obećala je da ga neće muvati. Bile smo na rođendanu, obukla sam novu suknju, sredila se vrh, kad sam došla tamo videla sam da nas gleda, ali ne zbog mene već zbog Filipovićke, mrzim je, smuvala mi ga je ispred nosa, a brate mislila sam da mi je ortakinja. Posle sam popila litru votke, ortak mi je svoju prosuo po majici, ni ne sećam se kako sam stigla kući. Sede i neka 3 dečka, razmišljaju da li da odu na prvi čas. Šta je prvi? Srpski, jel ides? Idem imam 1, boli me... imam ocenu. Znači u školu se ide tek kad se zezneš pa budeš na času da dobiješ 1, do tad se niko ne pojavljuje... cilj je dobiti 1, kao preduslov za prisustvovanje nastavi. Da li još neko osim mene vidi nešto čudno u našem školstvu, kad su naši đaci motivisani da dobijaju jedinice kako bi bili spokojni da ih profesor neće pitati, pa samim tim mogu da prisustvuju času? Mada, nije ni to loše daš mu jedan, pa posle pokušaš nešto da ga naučiš... nemilosrdno je, sviđa mi se.

U neko doba (između 10 i 20 minuta od vašeg dolaska na stanicu) stiže i taj autobus koji željno čekamo, pun je već na početnoj stanici. Kako je moguće da voze ređe nego kad je letnji režim vožnje? Dok autobus stigne do treće stanice, neko vam obavezno stoji na prstima, dahće u vrat i tera vas da udišete sadržaj njegovog, ako imate sreće ne baš preterano zapuštenog tela. E pa ne može tako!!! Čim izađem ima da im kažem tačno šta mislim o ovom bezobrazluku. Moje saopštenje prenosimo u celosti:

Poštovani,

Pošto sam i danas čekao autobus 20 minuta i opet sam se vozio kao stoka, ponoviću mail od juče, danas dva puta, i tako svaki sledeći dan, sve više i više puta dok se neko ne seti da se dozove pameti. 

Već dugo nameravam da vam pišem, ali odlažem sve u nadi da ćete sami shvatiti da se ceo Zemun-Novi Beograd vozi JEDNIM autobusom na liniji 17 kada ide na posao, i to onim koji sa početne stanice kod Saobraćajne škole kreće oko 7:30. Danas se na taj JEDAN autobus čekalo 20 minuta!!!!

Da li je moguće da GSP sada vozi REĐE nego u letnjem režimu saobraćaja (tek je to van pameti da karta u letnjem režimu vožnje košta jednako kao karta tokom ostatka godine za smanjenu uslugu)? Svaki dan ja ne mogu da dišem u autobusu zato što vi pošaljete JEDNO vozilo u 20 minuta na jednoj od najprometnijih linija u Beogradu. Zaista nemam ambiciju da na posao dolazim pola sata ranije da bih se uklopio u vašu satnicu. Ne znam šta se desilo od proleća, ali od jednog zaista dobrog sistema polazaka na svaka 4 minuta, vi ste došli do potpuno suprotnog katastrofalno lošeg sistema. Da li je moguće da ne umete da prepoznate šta je dobro i to zadržite? Nemojte molim vas samo da mi pričate kako je to tako zbog ovih što ne plaćaju karte, pošto vam je to izgovor za sve, jer nisu građani krivi što vi tolike godine niste u stanju da pronađete funkcionalan način naplaćivanja vaših usluga. 

U nadi da ću se sutra voziti u ljudskim uslovima,

Srdačan pozdrav,

E sad zamislite da vam se još u tim uslovima u autobus nabode lud čovek, dokazano, sa sve psihijatrijskom šifrom! Kreće urlanje po busu o Kosovu, Bogu, NATO paktu, Americi i moralnim vrednostima generalno, ako ste ja, ili jednostavni monolog, predstavljen kao dijalog sa autobuskom šipkom ako ste O.K. Jedina nada vam je da se on vozi samo po koju stanicu i da će njegovu mudrost, protiv svoje volje, uskoro upijati neki drugi nesrećni, slučajno tu zatečeni ljudi, ili da vi imate neka iznenadna posla, evo baš tu iza ćoška gde nikada inače ne izlazite iz busa. Odnosno izlazite, kada vam u autobus uđu beogradski ulični zabavljači koji vas instrumentalno i glasovno miluju poput Viki, Miki, Stoje. Pre koji dan sam otkrio i da vožnja sa S.B. može da bude jednako inspirišuća, samo je pitajte šta misli o špijunima, nećete se razočarati!!! Špijuni su među nama, uvek i svuda, u svakom momentu vrebaju, čekaju zgodnu priliku da iskopaju nešto protiv tebe, pa da te malo izudaraju po leđima svojim najboljim namerama. Ti špijuni su čudni ljudi, koji ničim izazvani žive u stalnom strahu da im od nekoga, a najviše od najnaivnijih ljudi preti opasnost. Život u strahu ih dovodi do posebnog stanja svesti koje nazivaju panika, u psihologiji i šizofrenija, a ponekad i depresija. Elem, tako ti napaćeni ljudi razvijaju svoje strahove u najgore noćne more i udaraju pravo u izvor svog straha, naravno pod izgovorom ako budu uhvaćeni na delu, da su to zaista radili iz najbolje namere. Kako se boriti protiv ljudi špijuna? Samo na trenutak zatečen odgovaram: "Pisaću o tome, ne brini..."

E da se sve to ne bi izdešavalo, ja sam upotrebio svoj novonastali selebriti uticaj i agresivno, ali kulturno, u granicama zdravog razuma, sa tendencijom bacanja bombi na GSP u budućnosti, omogućio (da li ja zaista, ili neko drugi sad je najmanje bitno) da građani koji se voze na toj liniji, koliko sutradan imaju čak 3 autobusa između 7:20 i 7:30h – complete success!!!

Pošto mi N.B. neprekidno govori da mrzim pola sveta, e pa ne mrzim, mrzim CEO svet. Ceo, osim devojke sa sunčane strane autobusa. Devojka sa sunčane strane autobusa je ničim izazvana uskočila u moj život leta prošle godine kada smo istim autobusom, tada generalno praznim, išli ujutro na posao, ja bar na posao, a ona... zar je uopšte bitno? Zapazio sam je jer je bila prijatnog izgleda i uvek je kupovala karte koje bi uredno čekirala i sela na sunčanu stranu autobusa. Obično ljudi sednu na kontra stranu, da se sklone od sunca, a ona je iz nekog razloga insistirala da sedi na suncu... ko zna? Možda je mpirva (vampir beži od sunca – mpirva verovatno beži ka suncu prim. prev). Šta god ona bila, namazani Krimi Džimi vozači gradskog autobusa su uskoro primetili da se ona stalno vozi i počeli bi sa njom da piju kaficu i puše pljugicu na početnoj pre nego što bi bus krenuo. Za uzvrat, ona bi sedela sada na prvom sedištu iza vozača i više ne bi čekirala kartu... Auu bio sam nesrećan, zar da prodaš dostojanstvo za vožnju u GSP-u, pa pa pa... što ja koji pilon plaćam kartu? Nije prošlo 5 dana eto devojke sa sunčane strane autobusa opet na starom mestu ovaj put sa kartom u rukama, ponovo uredno čekiranom, sa nekom prijateljicom... Suptilno prisluškujući njihov razgovor saznao sam da kontrolor nije previše mario što je ona sestra, tetka, ljubavnica vozačeva, te da je popila kaznu! Pravda je opet pobedila! Moja nesreća nikad ne traje dugo! Sa tim događajem se završilo prošlo leto, a devojka sa sunčane strane autobusa je prestala da se vozi na posao ujutro i ja sam je uskoro zaboravio. Do nedavno! Odjednom se počela pojavljivati na najčudnijim mestima, u mom Maxiu, ujutro kad ja idem na posao ranom zorom, ona se mimoilazi sa mnom na pustoj ulici, ja čekam bus ispred Merkatora, ona prolazi pored mene i ulazi u isti, ili ja čekam da pređem ulicu ka naselju, okrećem pogled blago levo, ona se ni od kuda stvori odmah do mene, u je, otkud ona tu? Eto ti A.S. (bez C – takođe poznata i kao A.B.) to je stalking (proganjanje), a ne ovo za šta ti mene optužuješ!!!!!