Religija, Bog i Uskršnja ostrva

Zahladnelo nesto naglo ovih dana, prstićima mi je sve hladnije dok kuckam ove tekstove tako da ako me odjednom ne bude, viša sila, otpali prstići. Do sad sam pisao o lošim stranama svega oko nas, o idiotizmima koji nas okružuju i o idiotizmima nas samih. Da ne bi slučajni autostoperi koji prolaze ovuda pomislili kako je ovde sve na ivici nestanka poželeo sam danas da se bavim i nekim lepim stvarima koje ovde taj slučajni autostoper kroz galaksiju može da vidi i u kojima može da uživa. Dakle ne mrzim ja pola sveta, samo ukazujem da je pola sveta otišlo do đavola. Znam bar tri osobe koje su u ovom trenutku pomislile da će ovo biti najkraći tekst koji sam ikada napisao, ali za sve koji mrze nije sve tako crno, i ja sam dete sreće.

Prolazim pre koji dan, bila je nedelja, kraj Madlenianuma, pozorišta u Zemunu i vidim neke devojčice napolju u kostimima, sa nekim rekvizitima i pomislim nije li to baš kul? Šta god mi mislili o sebi i našim klincima, većina dece se i dalje, dok su mala bave nekim sportom, glumom, nisu još počela da se drogiraju sa 10 godina (bar ne javno). Meni je to fenomenalno, najveći broj današnjih zrelih ljudi može da kaže da se nekad nečim bavio kad je bio mali. Da li sport ili neki drugi vid aktivnosti, ali bio je deo nečega i to nešto mu je dalo lepe uspomene koje će nositi čitav život i komplekse od kojih će bolovati doveka.

Dok sam prolazio kraj tih devojčica zapitao sam se šta li će one za 20 godina pamtiti iz ovog perioda? Da li će imati toliko lepih sećanja kao ja što ih imam? Da li će imati toliko upečatljivih utisaka? Kad se setim mog detinjstva i kakve uspomene je meni fudbal ostavio, prosto mi bude milo što znam da naša deca i dalje odrastaju stvarajući sebi isto tako nešto divno kao ja kad se setim kako sam u sred Novog Sada protiv Vojvodine izašao jedan na jedan sa golmanom, maestralno ga obišao i prebacio prazan gol. Nisam ja bio smotan fudbaler, lepo sam igrao, mnogo volim da se setim gola koji sam dao u Kanjiži iz slobodnog udarca sa puno metara, namestio sam loptu, zaleteo se, šutnuo... oh ne, previše je poletela, pustio sam je preko spoljnog dela stopala, mora pasti, hajde padni, padniiiii, evo je pada, još malo, upala je, GOOOOOL!!! Volim da se setim i onih pet golova koje sam dao Paliću kad su došli da igraju protiv nas. Nedelje pred koju sam čitav vikend imao tremu kako ću da igram kad me stavi u drugom poluvremenu da uđem sa klupe i igram protiv starijih, a onda naši komplet stariji zaborave da pomere sat, zakasne na utakmicu i ja moram da igram od početka. Kad tako iznenada saznate da morate da igrate nemate vremena da se uplašite i da razmišljate šta će vam se desiti, odmah idete na teren, mora da se igra. Izlazim, tražim njihovog igrača sa brojem 2, on će me čuvati, eno ga, za glavu je veći od mene... Čiko, molim te nemoj mnogo jako da me biješ... Nije me tukao, možda mu bilo žao, ali ja sam opet bio u šansi, evo me ispred gola, čekam loptu, hajde daj je, evo je, samo treba da postavim nogu i ulazi, tako je, pogađa me u nogu i to je toooooo. Klizao sam na kolenima činilo se čitavu polovinu od sreće. Tata mi je posle rekao da je mislio da ću da je šutnem iz sve snage preko gola. Izgleda da je tad prvi put shvatio da mu dete ima koji gram mozga, imao sam tada 10-11 godina. Setim se rado i penala koji su nadamnom napravili kad sam bio na probi u Hajduku iz Kule i dečka koji je bio tu iz Srema iz Sremske Mitrovice, koji je neprekidno ponavljao - ja moram da ostanem, ja moram da ostanem, ja ne smem da se vratim... njegovog druga koji se od treme kad je trebalo da se obruši ka protivničkom golmanu i lagano reši situaciju sapleo o svoje noge i pao pravo na nos. Bio sam srećan što nisam tako očajan, ja sam imao i druge mogućnosti, nije mi fudbal bio sve. Ja nisam ostao, a da li je on, nikad nisam saznao. Ah da tu su i moje dve asistencije za dva naša gola na utakmici protiv Nikole Žigića i njegova dva gola da bude na kraju 2-2. Pitali su me što te je menjao sa 20 minuta do kraja? Ne znam, odgovarao sam... šteta, baš mi se igralo. Video sam ga od onda mnogo puta, on je bio na terenu i davao golove za Zvezdu i reprezentaciju, a ja na tribinama uvek nekako srećan što je uspeo. Bilo je još mnogo lepih momenata, gol direktno iz kornera, egzibicije sa dizajnom kopački, večite rasprave sa sudijama jer sam igrao ispasanog dresa i da moj pad uz piskavi krik sveže ubijenog čoveka kada god bi neko pokušao da mi oduzme loptu.

Pomisliće ljudi da sam Ronaldinjo, nije sve bilo u lepim uspomenama, baš kao što će se te devojčice još više verovatno sećati razočarenja tada doživljenih, jer ih kao dete doživljavate strašno intenzivno. Taj moj promašaj, danas se smejem sebi, tada nisam mogao da spavam, verovatno ga se danas niko od mojih drugara i ne seća, ali sećam se ja. Sećam se kad mi je onaj prokleti Kipranin uklizao sa leđa, izlomio me, 3 meseca sam hodao kao pingvin sa invaliditetom najvišeg pokretnog reda. Nikad nisam prežalio dan kada su mi uzeli broj 11 i rekli e ti sad više nisi špic, sad si odbrambeni igrač. To vam je drama kad ste talentovani klinac, uvek ste najmlađi u ekipi, uvek igrate ono što morate, tj. ono što vam se kaže. Sad umesto da dajem golove, moram da vodim računa da ih ne primimo, pa šta je pobogu, zabavno u tome? To je bio veliki udarac za najsebičnijeg dečaka na igralištu, koji nikom osim njega nije dozvolio da da gol. Vratili su mi 11, ali samo u mečevima koje sam igrao za svoje godište, a tamo više nije bilo zanimljivo. Ili onaj promašeni penal na nekoj kup utakmici, guram se ja hoću ja da šutiram, pošaljem golmana u jednu stranu, a loptu u drugu... pored gola. Posle me golman vadio pa je branio njihove penale da ne ispadnemo zbog mene. Da, kad igrate fudbal, u neko doba će doći i devojka da vas gleda. Ne znam šta je gore, devojka sadašnja ili devojka bivša. I pred jednom i pred drugom ste motivisani da ispadnete alfa mužjak, možda čak pred bivšom i više, kao da nju baš nešto sad dotiče što ste vi dali 5 golova na utakmici na kojoj je ona došla da gleda vašeg druga! O da i to mi se desilo, srećom devojka je bila iz drugog grada, pa nije dolazila na utakmice, ali eto zalomi se, gostovanje u njenom gradu, a ona zaljubljena u mog druga. Tačno sam je video kad je došla. Ja izvodim aut, a ona se penje na tribine. Naravno, suvišno je reći da se nisam video na meču. Izvrnuo sam zglob, saigrač mi gura loptu, ja ne mogu da stanem na nogu, puštam je u aut, svi me gledaju, čekaj malo, vidiš bre da sam šlogiran. Nisam mogao da se sastavim sa loptom, driblam više sebe nego protivnika, a moj drug briljira, igra nazad, kida, leti, uklizava, ne možeš ga proći, a pritom nema pojma da je ova došla da ga gleda. Zamenjen sam na početku drugog poluvremena, pognute glave prošetao do svlačionice, njen rođeni brat mi šalje poruku da nemam veze sa fudbalom, a šta mi je trener rekao u ponedeljak na treningu nije za televiziju.

Mnogi ljudi ne razumeju sport, i njegovu draž, ali eto moj je čitav život prošao kroz fudbal. Svako ljudsko osećanje koje postoji ja sam doživeo igrajući fudbal i mogu vam reći da i dan danas nisam osetio nešto slično osećaju koji imaš kada daš gol. Zašto sve ovo kažem? Stiže mi na poslu mail pre neki dan. Poštovani gospodine Lord of Insanity (naravno upotrebio je moje pravo prezime) upoznali smo se prošle godine na večeri u Minhenu, mi imamo firmu u Atini i želeli bismo da kupimo nešto od vas. Da li je moguće, pitam se ja. Prisećam se te večeri, sećam ih se odlično, sedeli smo za kružnim stolom, potpuno nasumično razbacani. Čovek bi pomislio da bi postojao neki raspored sedenja ko će za kojim stolom sedeti, ali ne. Sedimo ja, moj brat, dva momka iz konkurentske beogradske firme, tri Grka, dva momka mojih godina i jedan stariji čovek, sed i ćutljiv, do te mere da celo veče ništa nije rekao, dva Indijca elegantno obučena u odela i kravate, jedan takođe ćutljiv ili nem, nije se dalo razaznati, a drugi vrlo zainteresovan da postavlja pitanja poslednjem članu našeg okruglog stola, simpatičnom Pakistancu koji je ponosno pričao da je kod njih normalna temperatura 50ºC. Dva momka iz Grčke su mi se smejala jer sam jeo samo voće, lubenice, meni je to bio doživljaj, oni nisu hteli jer kažu toga ima kod nas koliko hoćeš. Bilo je potrebno samo jedno pitanje da se obično veče pretvori u dugotrajnu priču o svemu što postoji, ponajviše o srspkom sportu, Crvenoj Zvezdi, Partizanu.... Panatinaikos ili Olimpiakos? Odgovor je bio gromoglasan – Panatinaikos! Usledili sa sati razgovora o svim vidovima našeg i njihovog sporta, puno smeha, lepih reči i sa naše i sa njihove strane, do duboko u noć. U odgovoru na mail sam mu dao do znanja da ga se sećam kao da smo se juče sreli, rekao sam Panatinaikos i Željko Obradović, jel tako? Panatinaikos je naša religija, Željko Obradović je naš Bog – glasila je njegova rečenica uz osmeh što ga se sećam. E sad vam je jasno zašto je Grčka u haosu i zašto mora da proda Halkidiki Kinezima da se ne bi ugasila, mislim i Anđa je moj Bog i njeni ubilački filmovi su moja religija, ali to ne oglašavam u međunarodnim diplomatskim krugovima!

Ali opet, bolje i to, bar meni, jer eto, sećamo se jedni drugih zbog lepote sporta, proveli smo jedno lepo veče razmenjujući priče o nama i njima i kada se opet budemo sreli, Željko Obradović će i dalje biti nečiji Bog, a ja ću da crpim korist iz toga, nego da dobijete e-mail od vašeg kineskog dobavljača koji počinje sa Dear Valuable Customer (Dragi Važni Kupče). Nije ni čudo što Kinezi ne umeju da prodaju ništa. Svaki menadžer prodaje im ima anglo-saksonsko ime i kinesko prezime. Dear Valuable Customer, daću ja tebi Valuable Customer, mogao sa bar ime da mi napišeš da znam da sam ti bitan. Nema ništa dok namazani Amerikanac ili nadobudni Evropljanin ne krene da prodaje njihovu robu. Tek onda dobijate “visoki” kvalitet po kineskim cenama.

Nisam samo Kinezima bitan kupac, izgleda da sam postao bitan i turističkim agencijama, non stop mi šalju neke mailove i nude mi da me odvedu ovamo ili onamo. Ja svakoj dam šansu! Svakoj uredno odgovorim tražeći kartu tačno navodeći datum polaska i povratka do najzabečenijeg aerodroma na svetu - Mataveri International Airport. Sve se agencije ubiju da mi obezbede taj let, jer čim letim tamo, ozbiljan sam klijent. Za sada vodi agencija koja je uspela da me pošalje skroz do Uskršnjih ostrva. Let Beograd – Pariz – Santiago de Čile – Uskršnja ostrva, isto to u povratku. Nije moguće doleteti u jednom danu tako da dva puta spavam (i u dolasku i u povratku) u Santiagu, što znači da će me verovatno, dva puta neko tamo opljačkati, zato sam pitao, pravdajući se da mi je ovako previše opasno, da li je moguće doleteti sa druge strane sveta. Ako nekog zanima ova, za sad vodeća ponuda košta 2.626 EUR.