He who stops being better stops being good

Tower Bridge se spustio... ostalo je još samo to... dobro ne baš samo to, ali nekako sa ovim zaokružujem sve i u smiraj petog dana se upućujem tamo gde mnogi krenu prvo. Izlazim na stanici, pa bar 20 puta do sada sam bio ovde, presedao na raznorazne metro linije, a nikad nisam izronio, sve to je danima bilo iznad mene, a ja sam bio potpuno nesvestan moći koja mi je nad glavom. Bacam pogled, onako više šmekerski nego informativno na ime stanice, namigujem sam sebi i krećem uz stepenice na... Westminster! U pitanju je sam centralni deo grada na obali Temze, koji sadrži Westminstersku palatu, odnosno Parlament i Big Ben, Westminsterku opatiju, katedralu i Bakingemsku palatu. Sve ono što sam kao klinac čitao o Engleskoj svelo se na to... ta reč mi je sinonim za Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske koliko i Manchester United, Rowan Atkinson i Mućke. Westminsterska opatija je od 1066. mesto gde se monarsi krunišu i mesto na kom počiva 17 prethodnih monarha.

Penjem se uz stepenice, razmišljam kuda treba da krenem... kuda? Nikuda!!! Nisam još ni izašao iz zatvorenog prostora ispred mene je bio... ogroman... zlatan... eeeej ispred mene, ne pored, ne negde daleko... sa velikim kazaljkama... ISPRED mene... Big Ben!!! Ne da je Big negooooooo... nikad nisam imao utisak da je toliki...neverovatno... a tek što se sjaji... kao da je napravljen od sunca... a oblačno je... sa leve strane mi je most, koji vodi preko Temze do London Eye. Pre 2 dana sam bio sa druge strane, divio se pogledu, sada sam tu... i opet se divim pogledu. Krećem desno, jer mi deluje da sa te strane mogu obići ogromni sat... Kako prolazim ukazuje me se iza njega gomila šiljaka koji predstavljaju krovove Parlamenta... ja kao svršeni student Fakulteta političkih nauka se nalazim ispred doma britanskog parlamentarizma... model uzor parlamentarnog sistema vlasti... ako vam neko nekad kaže bikameralna legislativa... e to je to... dvodoma skupština... Predstavnički dom i Dom lordova... prvo izučavate britanski parlamentarizam, pa američki prezidencijalizam i na kraju francuski polupredsednički sistem... The Houses of Parliament i ja... šetam pored ograde i gledam šiljke... nikad kraja... bacim pogled preko puta... tu je opatija... sve je tu... Hiljadu godina istorije britanske imperije je sa druge strane ulice... Sve što sam ikada učio u svim mogućim knjigama što privatnim što državnim... samo jedan pešački prelaz od mene... Eno je u dvorištu parlamenta statua... Oliver Cromwell... čooooooooooovečeeeeeeeeeee Oliver Cromwel!!!! Lord Protector of the Commonwealth of England, Scotland and Ireland, čovek koji je raspustio toliko pominjani Parlament i sam zavladao kao Lord Protector od 1653. do 1658. svojevrsna revolucija jednog čoveka koji je verovao da sistem ne valja. Sahranjen je u Westminsterskoj opatiji... među monarsima... iako nikada to nije bio.

Prelazim ulicu i pravac opatija... tako je... stara... osećam da me duhovi svih bitnih Britanaca gledaju... ima neko silno drveće ispred građevina... To drveće je inače, još jedan lajtmotiv mog putovanja... londonsko drveće... mnogo ga ima... i uvek je na pogrešnom mestu... obavezno mora da zakloni neki pogled na nešto neverovatno i nigde drugde vidljivo... i taman kad se pripremiš da budeš oduševljen... širom otvoris oči... i vidiš... drvo... Morao sam više da se potrudim da spoznam svu lepotu i neverovatnu čudnost sa kojom je građena opatija... centar Londona, a tako špicasta struktura... kao začarani zamak koji bi stajao negde na nekoj planini daleko od svega.... Obišao sam tu krug, ima park u kom su statue poznatih državnika Nelson Mandela, Abraham Lincoln... tu sam zastao, duboko razmislio da li je moguće da ja stojim ispred statue Abrahama Lincolna... čoveka koji je ukinuo robovlasništvo i koji je održao Gettysburg Adress, najpoznatiji govor nekog američkog predsednika, i to u jeku američkog građanskog rata 1863. na Nacionalnom vojničkom groblju u Gettysburgu čitiri ipo meseca nakon što je vojska severa pobedila Konfederativne snage baš u tom gradu... Govor koji počinje sada već legendarnim rečima – Four score and seven years ago... i zaključuje da government of the people, by the people, for the people, shall not perish from the earth... Mnogo godina kasnije Gettysburg Adress stoji kao simbol borbe za demokratiju i vladavinu naroda, za i od strane naroda... Kada su me prošla sva navrla osećanja napravio sam nekoliko koraka i došao do Winstona Churchilla, blago pogrbljena figura sa štapom na koji se oslanja... neverovatan državnik... još jedan od legendarnih... ali prolazeći pored njega, iskreno jedino što mi je palo na pamet mi je... gospođo vi izgledate odvratno... Gospodine Churchill vi ste pijani!!!! Tako je, ali ću ja ujutro biti trezan, a vi ćete i dalje biti ružni...

Taman u trenutku kada sam se spremao da krenem nazad u hotel, predomislio sam se i pošao pravo ka mostu, nakon što sam prethodno kupio sok od manga za 2 Elizabete. Bio je to najbolji sok od Manga koji sam ikad probao... mrzeo sam sebe što ranije nisam otkrio to božanstvo. Watson bi sada pitao Sherlocka, a kada ste to ranije pili sok od manga? Kao što rekoh... bio je to najbolji sok od manga koji sam ikad probao!!! Taman kad sam se našao negde na pola mosta Big Ben se oglasio... bilo je 21h i on je počeo da otkucava... verovatno su mi usta bila otvorena... ne znam... prvo se Tower Bridge podigao, pa spustio... a sada Big Ben odzvanja... gledao sam u njega, u nebo... i ništa drugo nije postojalo... zvonjava... on... ja... i sok od manga...

Posle ovoga je definitivno bilo vreme da krenem... pravac hotel... sa jednom stanicom pred kraj... poslednja za danas... South Kensington i poseta Royal Albert Hallu, najpoznatijoj koncertnoj dvorani u Londonu. Prokleti South Kensington... kad izađete iz voza, šetate kroz tunel koji je skroz beo sa nekim crnim tačkicama po njemu kao da ste u warp pogonu... samo što tom tunelu nema kraja... nikada... a ni tada... šetao sam i šetao i šetao... hteo sam da dignem u vazduh i tunel i warp pogon i Royal Albert Hall... četvrti je dan i ja samo šetam sve vreme nekud... evo izlaza konačno... izlazim na šetalište... u pa slatko je ovo... šteta što je već mrak... zgrada koju tražim je levo, ja namerno idem desno, simpatično mi ovo nešto, sve su velike građevine i sve su neke bitne... našao sam Imperial College i Victoria and Albert Museum najveći svetsku muzej dekorativne umetnosti i dizajna, koji poseduje oko 4.5 miliona predmeta... OK vraćam se ka koncertnoj dvorani, skrećem levo gde treba... evo je... sa jedne strane Royal College of Music a odmah preko puta kružna, loptasta zgrada, pomalo bi po obliku podsetila na Globe... crvenkasta... svetli na sve strane, sa nekom statuom ispred... obišao sam je divio se crvenilu pod svetlom. Bio sam premoren, nekako smogao snage da se vratim kroz warp pogon do South Kensingtona i uputio su kući u Hammersmith. Ostala mi je subota pre podne za sve što nisam stigao ova 4 dana... Nema mnogo toga, sutra ću dobro razmisliti šta ću.

Subota je osvanula sunčano, što me je dodatno obradovalo... seo sam da doručkujem... na televiziji BBC, prognoza vremena... tih dana je najbitnije na svetu bilo kakvo će vreme biti na Wimbledonu, a žena spikerka je bila neki selebriti... verovatno je svi pitaju da li će padati kiša. Pošto je sunce sijalo odlučio sam se za Picadilly Circus... ponovo, ovaj put po suncu... sjajniji je.. evo je Regent Street... idealno, nisam juče, prošetaću danas... Ogromna ulica, sa velikim mermerno belim zgradama sa obe strane... fensi, bogataška šoping ulica, samo su radnje bile zatvorene, još je bilo rano... korak po korak i nalećem sasvim slučajno do znamenitosti od koje sam se već oprostio... totalno sam bio presrećan što ću je ipak video, iako sam se pomirio sa činjenicom da sam to ostavio za sledeći put, čak mi je i fajl sa skoro 50 stvari za videti nosio njegovo ime... London Palladium... verovatno najpoznatije pozorište u Londonu i čitavoj Britaniji, pogotovo kada su u pitanju mjuzikli, koje se nalazi na onome što se zove West End. Sjajna građevina, opet sa nekim zlatnim detaljima i nekim kipom na vrhu... nenadana sreća... Vratih se na Regent Street i pratih je dok ne stigoh do možda najimpresivnije raskrsnice u Londonu... ukrštanje Regent Street i Oxford Street... i baš tu na toj megalomanskoj raskrsnici... šta drugo nego... Nike Town! Gde će drugo Nike napraviti grad, zgradu, radnju na 5 spratova nego na najšopingskijem mestu u Evropi, raskršću dve najsnobovskije ulice koje postoje... Skrenuh desno... sad kao šetam kroz Oxford Street, ni tu ništa ne radi, ali ja sam snob i dobro se osećam... kako li je ovde kada sve radi i kad svi milioneri ovoga sveta dođu tu da pokažu svetu koliko su u stanju novca da potroše?

Morao sam požuriti, trebalo je stići do Bakingemske palate, na promenu straže koju sam juče propustio... na žalost neću moći da prisustvujem, jer mi avion poleće prerano... biću kod palate sat vremena ranije, ali dobro nema veze, makar ću je videti po suncu, možda će sad biti belja... zlatnija... Ovaj put ne idem kroz Green Park, njega sam video, prići ću palati kroz St James Park... za koji mnogi kažu da je najlepši u Londonu... Kako može biti lepši od Hyde Parka? Izlazim iz metroa i zakoračujem u park... Kakva prelepota!!! Zeleniji je od ostalih... možda zato što je sunce, možda zato što je lepši... ima jezerce preko kog ide mostić, a preko mostića neka devojka čuči uz ogradu... šta li radi? Približavam se... devojka... gleda... vevericu koja proždire njen lešnik, apsolutno ne pokazujući ikakvo interesovanje za spoljni svet. Prišao sam joj na 30 cm... vi ne možete da zamislite kojom brzinom engleska veverica proždire njen lešnik... pa one seckalice papira su mala deca... ali onom lešniku nikad kraja.... ona je to grickala minutima i minutima... kao drogirana... u potpunom delirijumu veveričijem... nisam baš imao vremena da joj se posvetim duže... izašao sam na ulicu od crvenog tartana ili čega, gde na svakih 10 metara sa obe strane stoje postavljene potpuno koloritne zastave Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske... da to je ta ulica... ona koja vodi pravo do Bakingemske palate... Krećem u poznatom pravcu... vidim je u daljini... ali vidim još nešto.... vidim gomilu vojnika... šta je ono? Otkud oni? Možda vežbaju promenu straže... ili šta rade... jedno je sigurno... ja sam njih video... iako nije trebalo... bio sam presrećan... koga briga sad... ja sam lego vojnike kako marširaju video. Stižem do palate... e danas je bela... i zlatna... kao i sve bitno u Londonu... presrećem azijske turiste jer samo oni znaju da vas uslikaju kako treba... biće to jedna od mojih omiljenih londonskih slika. Prišao sam palati, pogledao još jednom kroz ogradu... nalazim se u samo srcu britanske nacije... poslednji put na ovom putovanju... i imam pantalone na sebi (aluzija na epizodu Sherlocka kada nije hteo da se obuče u palati). Obišao sam još koji krug tu oko svega i krenuo ka mojoj poslednjoj stanici pre polaska.

Za kraj ostao je samo Stamford Bridge... dom fudbalera Chelsea-a. Da znam bio sam već tamo, ali u 7 ujutro, sećate se... Megastore nije radio. Sad idem ponovo da vidim šta to lepo imaju u radnji. Stižem... radnja radi... fenomenalno... ulazim... slikam i osećam ruku na ramenu... veliki čika me upozorava da nije dozvoljeno... Uvek će biti mali klub... Barselona dozvoljava... Arsenal dozvoljava... Chelsea ne... idite dođavola, sad vas tek ne volim... Dugo sam se šetkao po radnji, tražio sam nešto sa Mourinhom, zbog njegove karijere u Interu iz Milana, želeo sam neku igračkicu sa njegovim likom... stativa... nema ništa... e stvarno ste bre jadni... hajde onda makar neki Bane Ivanovic... ja sam pola sata tražio po toj radnji nešto što na sebi ima ili Mourinhov ili Banetov lik i našao poslednju figuricu na kojoj je pisalo Ivanovic. Bio sam srećan... ne previše, ali ipak bar sam nešto našao... na televizorima su prikazivali golove koje je Drogba dao... treba do kraja života cipele da mu glancaju... on je najveći razlog svih njihovih uspeha... Sa Banetom, Chelsea čokoladama i narukvicom za BB reprezentativku Srbije u fudbalu krenuh nazad u hotel po stvari... bila je to moja poslednja londonska stanica... ironično ili ne... klub koji nikako ne volim.

Stiže Picadilly linija i to ona što vozi na terminal za treći svet i potencijalne ratnike džihada, terminal 4. U nekom trenutku u voz ulazi crnkinja sa momkom bele puti... oko sebe ima veliku zastavu Kenije. Ušli su u razgovor sa nekim od putnika i prisluškivanjem saznajem da njih dvoje planiraju da se venčaju i da su krenuli po njenu majku na aerodrom, zato je uzela kenijsku zastavu, pošto će joj majka biti izgubljena na aerodromu ona će joj mahati zastavom pa će se lakše naći... U tom trenutku nisam mogao da svarim toliku kvantnu hiper slatkoću... Stižem... ukrcavam se na avion... saznajem da sa nama leti Jelena Ristić, Novakova devojka kao i neko udruženje Srba iz Los Angelesa, koje će sutradan igrati folklor kod Žike u Šarenici... ispratio sam i to dešavanje sutradan na TV-u... nisam osetio neku emociju... Sleteli smo... eno Jelena Ristić... zaista... ista je kao na TV-u, nešto niža od mene, sama tako šeta na pasošku kontrolu... sama tako ide po prtljag... uzima ga i odlazi... pratim je pogledom dok čekam svoju torbu... Kako ona tako kao običan čovek šeta, uzima prtljag i odlazi, a pre dva dana je sedela u boksu terena na koji sam ja prosio da uđem? Folkloristi su u Beograd poneli pola Los Angelesa i dobili ga pre nego li ja moju malu torbu... Izlazeći iz aviona prošao sam kroz tunel za kulturnu dekontaminaciju (ne sme se u Srbiju vratiti ni deo kulture i civilizacije stečen negde tamo), pokupio torbu, udahnuo duboko i zakoračio još jedanput u našu zemlju k(l)ošarke.