BEG to JFK

Čovek prolazi kroz život čekajući šansu da mu se kockice nameste, da mu se pruži jedinstvena prilika koju treba da iskoristi, jer se možda više nikad neće ukazati. Nekome se namesti češće, nekom ređe, a nekome na žalost nikad. Kada se pogleda unazad, pasoš zemlje koja mi omogućava ulazak u SAD bez vize, promotivna cena direktnog leta, bez presedanja, do NYC i 30.12. koji pada na petak. Svi bi rekli da je baš sad ta šansa da se ode u Njujork i da se vidi šta to ima tamo preko okeana i šta to čini američku najnaprednijom civilizacijom na svetu. Vođen savetima da ako sad ne odem, pitanje da li ću ikad ponovo imati šansu, zaleteo sam se, pa kako bude. Što bi rekli u komšiluku kada komentarišu skijanje, baciš se na glavu, pa kaj bude, ne?

Cela organizacija pred odlazak na put je bila krajnje naporna, što zbog objektivnih problema sa hotelima, što zbog mog straha od imigracione službe i njihovog odnosa prema gostima. Prve dve noći su bile preskupe na Menhetenu, pa sam pokušao naći nešto povoljnije na drugom mestu. Ispalo je da sam preplatio hotel koji nisam želeo, a koji me je otkazao mesec dana pred dolazak, morao sam tražiti drugi hotel, koji sam još manje želeo, a koji nisam mogao platiti unapred. Nacionalni avio prevoznik mi je takođe mesec dana pred polazak saopštio da je otkazao let na datum mog povratka pa sam morao odgoditi povratak za dan kasnije, te provesti još jedan dan u preskupom gradu, o svom trošku. U svakom slučaju od prvog do poslednjeg dana sve što sledi je bilo više mučenje nego uživanje, ali OK, u svakom slučaju jedinstveno iskustvo, koje bi svako ko je u mogućnosti trebalo da doživi. Sa više sreće nadam se.

Odlazak na aerodrom je bio uobičajen, s tim da su u nekom trenutku u minibus ušli neki Amerikanci... koji gle čuda... nisu išli za Ameriku, već sam iz razgovora načuo da žive u Madridu i da razmišljaju da li sledeća destinacija da im bude Rumunija ili Sevilja... hah, kao da je neko pitanje. Prva velika nedoumica u mojoj glavi, kako funkcioniše taj check in za ovaj let, brzo i jednostavno je rešena, isto kao i za bilo koji drugi let, jedino što se dođe malo ranije, jer se i gejt zatvara ranije. Dobio sam svoju bording kartu, na kojoj piše zona 2, hah, nikad nisam imao kartu sa zonom do sad. Let traje 10 sati, tako da sam pomislio da bi osim mogućnosti gledanja filmova, putovanje trebalo obogatiti još nekim sadržajem, pa sam otišao da vidim šta se nalazi u ponudi. Prioritet prvog reda je bila kupovina adaptera za struju, samo mi je još falilo da 7.300 km od kuće budem prazne baterije xy dana. Našao sam adapter, verovatno ga preplatio, ali OK, u datom tenutku je to bilo prihvatljivo, uzeo sam Politikin Zabavnik, Svet Kompjutera, stripove Dok Holidej i Dilan Dog, biće dovoljno pomislih.

Dalje je sve išlo po nekoj ustaljenoj proceduri, ulaz u avion, čiji je raspored sedišta 2 kod jednog prozora, 2 kod drugog prozora i 4 u redu između, dakle ukupno 8 sedišta u redu. Dosta sam razmišljao koliko su komotna ta sedišta u prekookeanskim avionima, ipak su to dugi letovi, nije ni OK da sedim sa nedovoljno mesta za noge, zaboden u ugao od 90º. Na moje prijatno iznenađenje, kako sam seo na mesto, tako se sedište samo od sebe pomerilo unazad i primilo oblik mog tela, za maksimalni komfor. Kao da sam seo u transformersa... haha woow sedište 16B će biti moj lični Bamblbi narednih 10 sati. Kako se ja pomerim tako se pomeri i ono. Kasnije sam saznao da to ne bi trebalo da bude baš tako, već da se radi o pokvarenom sedištu, koje ne može da se podigne u uspravni, pravilni položaj za poletanje... Bilo kako bilo, meni je bilo komotno na uštrb drugih i to me je jedino interesovalo, 10 sati je u pitanju. Na zadnjem delu sedišta ispred vas bio je ekran, koji je radio kao touch screen, a za svaki slučaj, ako ne umete da rukujete touch screen-om, u sedište je uglavljen i daljinski, pa ili jedno ili drugo.

Kad sam polazio napravio sam odabir dve kape Mančester Junajteda i jedna neutralna, šal Mančestera, neutralni i šal Intera, koji se baš našao na meni tokom leta. Mislio sam da na putu za novi svet niko neće mariti za moja navijačka opredeljenja u starom svetu. Na letu je bilo puno ljudi iz Crne Gore koji su preko Beograda leteli ka Americi... jedna takva ekipica sastavljena od 2 momka i 2 devojke sedela je na 4 sedišta iza mene, a na sedištu direktno iza mene sedeo je momak kojem je moj šal Intera iznenađujuće mnogo smetao... počeo je petnaestominutni monolog kako sudije stalno sviraju penale Interu, nemamo pojma, gde baš taj šal da vidi, pa mora da ga gleda. To je trajalo i trajalo i trajalo. Nisam znao da da li da se okrenem i kažem mu nešto... ipak je njih 4, a ja sam 1... plus tih 4, kad se uključe ostali Crnogorci lako postane 40... a zub 100 EUR, dok se bubreg meri hiljadama EUR. Odlučim ja da prećutim neprijatnu situaciju, uštedim svoje zdravlje i sačuvam novac koji sam spremio za put, zavalim se u pokvareno sedište koje mu se uvalilo u krilo (in your face bitchizzzz) i dodatno raširim šal po ramenima, čisto eto, kad se nervira, da bar ima razloga. Pazza Inter Amalaaaa!!!

Pored mene je sa desne strane sedeo najzgodniji muškarac kog sam u životu uživo video, posle Gagija Milosavljevića. Da nisam imao svog Bamblbija od pokvarenog sedišta, zamenio bih se sa nekom devojkom, gre'ota da ja sedim 10 sati pored njega, a ne neka koja bi možda uspela nešto za to vreme. U svakom slučaju delovalo je da ima iskustva u prekookeanskim letovima, tako da sam odlučio da oponašam njegovo ponašanje u rukovanju tehnologijom, a i svim drugim. Hah prvo što je uradio je da se izuje... toliko daleko nisam išao... ipak sam ja stari aristokrata, mora da postoji neki kućni red. Sa moje leve strane sedeo je stariji bračni par iz Crne Gore, koji je o prekookeanskim letovima znao još manje nego ja. Znate ono kad se desi sudar epoha, pa nešto nastrada... u našem slučaju daljinski televizora u gospođinom sedištu. Videla žena tehnološku inovaciju, pa da se poigra... posle nije umela da vrati, mlati li mlati, stiska dugmiće, vitla onim k'o da je laso, samo gledam kad će da me ulovi k'o divljeg konja. Ono ništa ne reaguje, pa je radila napredna geometrija... kako pravougaonik uglaviti u pravougaonik... Okrenula se prema meni, vrti daljinskim, žica na sve strane, kao da joj pomognem... Mani me ženo, nisam ja pokvario, ti si... Ko te ter'o da pipaš kad ne znaš? Ja ne pipam ništa dok zgodni momak pored mene ne pipne i ne pokaže kako se pipa. Uglavila je nekako, s tim da je cela žica virila napolje sve vreme. Daljinski se pak nije pomerio iz ležišta, sve je bilo OK. Ali kakva je to borba bila. Imao sam osećaj da daljinski pri svakom njenom pokušaju vraćanja viče This is Spartaaaaaa!!!

Kako su nam stjuardese svima podelile lične slušalice vrlo lošeg kvaliteta, odlučih da testiram proizvod. Puste vam zvuk tek kad poletite, pa me je gospođa sad napala misleći da ne rade slušalice. Odlučih se da gledam novog Tarzana. Odličan izbor solidnog filma za ubijanje vremena. Negde na pola jurnjave sa majmunima u potrazi za zarobljenom Džejn (vanredno lepa glumica, moram dodati), osoblje nacionalnog avio prevoznika nam je poslužilo ručak. S obzirom da se nije znalo kad ću jesti ponovo, prvi put u istoriji sam probao avionsku hranu. Bila piletina u nekom sosu koji sam elegantno, nožem uklonio sa svakog parčeta mesa. Jeo sam i rendanu šargarepu, kakva iznenađenja sa moje strane. Kad se završio Tarzan, pustio sam jedinu epizodu u ponudi crtanog Spajdermena, nakon čega videh da ima par epizoda serije 2 broke girls. Negde na kraju prve epizode sam shvatio da su mi od utikača slušalice ostale samo 2 limene igle, tako da sam ih, ne želeći da rizikujem strujni udar, uklonio i osudio sebe na čitanje do kraja puta. Ubrzo sam video da je i moj zgodni saputnik uništio svoje slušalice, ali je on imao obraza da traži nove, meni beše glupo.

Posvetio sam se štampanom materijalu koji sam kupio, Politikin Zabavnik sam pročitao od korice do korice, bio je pun interesantnih informacije od kojih sada apsolutno ni jedne ne mogu da se setim. Nakon zanimljivosti Zabavnika, odlučih da pročitam Doka Holideja, otvaram svesku, kad ono... samo tekst... niđe slika.... jaaaaaaaaaoooooo BRE, pa ovo nije strip, prokleti roman. Pa dobro bre da li si ti normalan, pa da sam hteo da čitam slova, poneo bih Bibliju... 'oćuuuu slikeeee. Dobro, kad sam se pomirio sa tim da će ovo da traje, prijalo mi je sazanje da će ovo da mi oduzme jedno sat ipo od puta, tako da sam se dao na posao. Ovo vam već mogu od reči do reči prepričati, odlično sam zapamtio radnju na tih 66 strana suvog teksta. Dok Holidej je veliki igrač bio! Svet Kompjutera je bio potpuni promašaj, samo sam prelistao čisto da ne bude da sam bacio pare, a Dilan Dog je kupljen iz razloga što njega inače ne čitam, pa kad budem kupovao moje standardne stripove, neće biti pročitan neplanirano. Ni sa tim se nisam nešto usrećio, jedno od njegovih gorih izdanja sasvim sigurno. Čak ni uživanje u mini čipsu koji smo dobili kao užinu, nije popravilo utisak.

Kako se približavalo vreme sletanja, osoblje nacionalnog avio prevoznika je nastavljalo da nas naliva pićima po izboru, a poslednjih nekoliko stotina kilometara pred sletanje na legendarno/mistični JFK, sam proveo otkrivši na ekranu opciju praćenja leta. To mi je bilo zabavno da vidim aviončić kako leti preko Kanade, pa blizu Bostona i na kraju sletanje u Njujork. Idilično praćenje dolaska mi je prekinuo stariji crnogorski bračni par pored mene, ponovo... koji me je zamolio da im popunim landing kartice. Tad sam shvatio kako nijedno od njih dvoje ne govori engleski, pomogao sam im i pomislio, kako li će oni sa imigracionom službom na tečnom nemuštom jeziku da se sporazumeju.

Kilometri su se smanjivali, u daljini su počela da se vide svetla novog sveta, dugom, ali iznenađujuće komfornom putu došao je kraj. Samo jedna vrata su me delila od dečačkog sna, sad i da me deportuju bar sam kročio na teritoriju indijanaca i famozne USA. Bio je to mali korak za moje noge, ali veliki skok za moju ličnost. San Siro - check, Old Trafford – check, USA – check. Kad su se vrata aviona otvorila, blentavo sam šetao hodnicima koji su navodili ka pasoškoj kontroli, nadao sam se da će mi moj ESTA status doneti neke beneficije prilikom prolaska, koliko sam samo pogrešio. Putnici koji prvi put ulaze na ESTA idu u red zajedno sa trećim svetom... ušetao sam u najduži red od svih. Mic po mic, gledam šaltere, ono predugo traje. Mislim da sam bio jedno sat vremena, pre nego što sam se i sam našao na šalteru. Policajac mi je uzeo pasoš, pogledao me, pokazao da stavim sve prste svih ruku u tačno određenom rasporedu na ekran za skeniranje otisaka. Nakon toga i još malo nećkanja, lupio mi je pečat u pasoš, koji eto ni dan danas još nisam pogledao. Otišao sam po kofer, sreo zgodnog saputnika ponovo i sa koferom se uputio na carinu. Bio sam blago skeptičan jer sam na landing kartici napisao da ne nosim nikakvo voće i mesne prerađevine, a imao sam u koferu 4 mandarine i pakovanje vakumirane kobasice. Carinika to nije preterano interesovalo, tako da me je nakon uzimanja kartice pogledom ispratio kako gurajući kofer ulazim u njegovu domovinu. Čoveče pa ja sam stigao u Ameriku!