Oda putovanju

Sve manje imam vremena za ova pisanija, ali se i dalje trudim da ne propustim nijednu nedelju i da uvek imam neku zanimljivu temu za sve vas što ste me naduvali prošle nedelje kad sam hteo da pauziram malo. Za ovaj put sam imao par ideja koje je trebalo da razradim, prazničnu sezonu koja je počela u četvrtak i neku tamo drugu planetu Zemlju koja postoji negde u univerzumu, ali je nije posetio Bog i stoga je savršena. Međutim, dok sam razmišljao kojem carstvu da se priklonim, palo mi je na pamet da je danas tačno dva meseca otkad sam počeo da vam uveseljavam nedeljna jutra, tj. tačno 2 meseca od Putovanja u Središte Zemlje, čime je sve ovo počelo, a gle čuda, ja opet putujem baš tamo.

Kocka je bačena, što bi Gaj Julije Cezar rekao, odaću počast svojim korenima, teškim počecima pre nego što sam uskostručnoj publici postao poznat kao negativni pljuvač naše svakodnevice. Sve još mora početi na stanici dok čekamo Lastin autobus da se parkira na taj peron broj 27, doduše može to da počne i ranije nekom misijom koju sa posla dobijem baš kad treba da krenem na bus, ali i da se završi kasnije ispadanjem mobilnog kroz džep pravo do pete u trenerci, a on ti baš sad treba da pozoveš mog oca, vašeg strica, da mu kažeš da dođe da te pokupi, pa si prinuđen da se kriviš tamo na sred ulice u pokušaju da vratiš mobilni kroz nogavicu u svoje ruke, u isto vreme praveći cirkusku atrakciju prolaznicima, koji verujem nemaju priliku da tako nešto vide svaki dan. Pisanje o svemu tome bi značilo ići previše široko, ipak je ovo oda putovanju.

I tako stojim ja naslonjen na onu banderu ispred perona zamišljen u iščekivanju da prođe tih 10 minuta koliko očekujem da će proći do postavljanja autobusa na peron, volim da se zamislim i da se izolujem od svega oko sebe, to me opušta. Tako u nekom momentu nove posete mojim izmišljenim svetovima čujem kako me neko doziva iz vrlo neposredne blizine, da ne kažem odmah pored mene. U tih nekoliko mikrosekundi mi je prošlo kroz glavu, možda je moju selebriti ličnost neko prepoznao pa hoće autogram ili sliku, međutim brzo sam razuveren. Bila je to pripadnica romske nacionalne zajednice na nekim štakama a htela je nešto treće, baš ono što mi ne pada na pamet da dam samo zato što neko priđe i traži. Najbolje da sad svi krenemo jedni do drugih i tražimo pare, najlakše tako. Moram ipak biti objektivan i reći da se od mojih početnih poseta toj glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu dosta toga promenilo nabolje, nema više onih šibicara što neiskusnim turistima uzmu i po 100 stranih novčanica, ostao je tako pokoji pripadnik romske nacionalne zajednice koji se nada da će se neko sažaliti i dati mu neki dinar ili stranu valutu.

Povremeno se setim da proverim ko radi u onoj radnji na stanici baš kod mog perona, sećam se da sam još kao student jednom greškom ušao u tu radnju (nije bila greška što sam ušao, nego je bila greška što to što sam tamo kupio nisam ranije kupio van stanice, pošto je tu 5 puta skuplje) i bio apsolutno opčinjen lepotom devojke koja je tu radila. Toliko godina kasnije ta devojka i dalje radi u toj radnji ispred mog perona. Smešno mi je, ona je napravila karijeru u poslu koji ne nudi nikakvu karijeru. Da li je moguće da svih ovih godina nije našla nešto bolje i plaćenije? OK ako je vlasnica te radnje, u šta sumnjam, pa želi da maksimalizuje profit ne želeći da zaposli nekog radnika i da ga plaća. Ali, ona je tu radila kao klinka i sad kao zrela devojka, pa čovek bi pomislio da bi joj sa svom tom lepotom par izlazaka po beogradskim splavovima i bezobraznih pogleda sa pravim ljudima donelo i status i funkciju. Neću ništa da kažem osim... razočaran sam! Pa pobogu ne čuva se tako dostojanstvo, a lepota je apsolutno protraćena!

Autobus se pojavljuje, ulazim, sedam gde i obično, gledam kroz prozor kad pored nas prolazi, nama iskusnim putnicima već uveliko poznat, Bata Reisen, gastarbajterski autobus sada u novom ruhu. Ništa se više ne prepušta slučaju, nema više nacionalne blamaže po gastarbajterskim zemljama, linija Boljevac-Pariz i sve ostale njoj slične nikada više neće biti predmet podsmeha, osim samo još ovoga puta, jer zaboga, to je pink autobus... sa pink felnama... Počešao sam se po glavi, pa dobro, kad možemo da imamo pink nacionalnu televiziju zašto i Bata Reisen ne može da ima pink felne?

Moje razmišljanje o boji pink prekinuo je otpravnik vozova, ili autobusa, nisam stručan da razaznajem one njihove uniforme, koji mi je bio ultrasimpatičan sa onom šapkom kao da je oficir ili policajac. Kulj mi je što im daju te uniforme, pa se oni šepure i prave važni kao glavne baje... na autobuskoj stanici... Čista uniforma i čista šapka, ravan stas i strogi pogled, ah ta 1984. Iz sanjarenja me je trglo kretanje autobusa, kasnimo 2 minuta u polasku, znate onaj sport bob, to vam je ono kao sankanje sa onom ogromnom skalamerijom što se stušti niz stazu, pa i tamo ako na prvom merenju kasnite 5 stotinki, kasnija kašnjenja se akumuliraju i na kraju budete poslednji. Tako i ova 2 minuta kašnjenja u startu će rezultirati time da ja neću putovati 4 sata, nego, cenim 7.

Stvorio sam sve uslove za prijatno putovanje, ponajviše postavljanjem mog St. Pauli šala sa dve jasno vidljive mrtvačke glave na moj poznati ranac, koji je već svi znate, na sedištu do mog. Malo je reći da nikome nije palo na pamet da sedne pored mene. Kupovina tog šala je već počela da se isplaćuje! Pokušao sam odmah da utonem u Sportski Žurnal, ali mi to nije bilo omogućeno. Prvo mi je pogled skrenuo kao onim pilićarima što neće da plate 130 (?!) RSD staničnu uslugu (najjače je bilo jedne godine kada im je pao sistem pa nisu mogli da prodaju karte putnicima, ali su staničnu uslugu, koju nisu ni pružali, redovno naplaćivali 130 RSD), pa čekaju na izlazu autobus moljakajući službena lica tih autoprevoznika da ih puste u bus. Naravno lepa dugokosa crnka, par umiljatih treptaja, eto nje u busu... Nisam još ni oprostio vozaču i kondukteru njihov pad na šarm ove mlade starlete kad sam upravo spoznao najveći debilizam u srpskoj istoriji. Pazi sad ovo, ja sam vozač od 2010. godine, dakle ne predugo, tako da ostavljam prostor da ću da lupim glupost, ali konsultovao sam se po toj temi sa mojim ocem, a vašim stricem i izgleda da sam u pravu. Mi smo napravili glavnu autobusku stanicu, sa koje po svim pravilima saobraćaja autobus nikad ne bi smeo da izađe. On čovek ima trougao i mora da sačeka da se stvore uslovi da izađe na glavni put. ALI ti uslovi se nikad ne stvore, jer tim glavnim putem uvek ide ogromna kolona vozila koja ne treba da stane. Dakle, glupi Srbin je napravio autobusku stanicu tako da autobus nikad iz nje ne izađe. Klanjam se, zaista se klanjam ovom iskonskom kretenizmu koji mi iznova i iznova ispoljavamo... DNK je čudo...

Nisu naši ljudi ludi, znaju oni kad je skupa karta, pa tako jedan dečko kupi kartu do Stare Pazove...ali... ne izađe u Staroj Pazovi. Namazan je čika kondukter odmah on to primeti, izaći ćeš u Inđiji usledila je zapovest. Stižemo mi u Inđiju, ovaj ne izlazi, a i zašto bi izašao kad ide dečko do Novog Sada... neprijatna situacija... ništa pisao mu novu kartu do Novog Sada, izašlo ga skuplje, nije se dao kondukter prevariti. Zove sestra u neko doba... Jesi stigao u Vranje? Koje Vranje... Mauricius! Opet neki poziv, roba će mi biti spremna tek u decembru... žasu, malo me brine što nisu rekli koje godine, da ne bude posle... pa znate možda nećete ni dobiti robu... čuli ste, smak sveta 21.12.2012. se pripoveda, pa da ne krenemo u proizvodnju uzalud.

Posle svega toga stižem ja na ulaz u Novi Sad, odnosno do privremenog montažno-demonatažnog mosta preko Dunava. E sad oni od vas koji su isti prelazili imali su priliku da vide tablu na kojoj ovo piše, s tim da je ono privremeni neko belom farbom prefarbao, tako da ja on ničim izazvan postao trajni montažno-demontažni most preko Dunava. Jesam li ja pisao danas već o nekom iskonskom kretenizmu? Eeee, ali ne možeš sad ti taj most preći kad ti hoćeš... ne ne... ima semafor koji određuje koji smer sme da ga pređe, jer bože moj... most sa dva smera, pa još preko Dunava, pa još u 21. veku... zaista luksuz... a čak ni pilon nema. Zabodemo se mi na crveno, i DMX već počinje da pizdi... otpevao je celu svoju diskografiju a mi se i dalje nismo pomerili sa semafora i dobili mogućnost da pređemo trajni montažno-demontažni most preko Dunava.

Konačno smo ušli u Novi Sad, on nikada ne razočarava, ređaju se bilbordi Drzak sa razlogom sa slikom ljudske šake koja vam pokazuje palac (i onda sam ja negativan), preokret sa velikim uzvičnikom na slici (bila bi fora da je i uzvičnik naopačke), veliki planovi, velike izjave, a kao i uvek ništa od toga... Na stanici ulazi onaj iritantni plavušan, što je smarao u nekim mojim ranijim putovanjima do te mere da sam shvatio da svi autobuski studentski alfa mužjaci uvek imaju iste teme i isti nivo decibela kada pokušavaju da se iskažu pred nekom ne previše zainteresovanom studentesom koja se igrom slučaja tu našla. Međutim sada imam tajno oružje, slušalice! Najsmešniji mi je kad dođe onaj prelaz sa Eminema na A da me vidi Babo (znam znam transfer neprijatnosti – nemojte me mrzeti, kolega je hteo pesmu pa mi ostala u telefonu). Muzika u putu mi pomaže da maštam, a ja sam najsrećniji kad maštam, kad dajem odlučujuće golove za Inter iz Milana, vodim reprezentaciju Srbije ka tituli svetskog prvaka, igram plejmejkera za nekog NBA ligaša, penjem se na Alp d'Uez brže i od legendarnog Marka Pantanija, igram kvoterbeka za Tenesi Tajtanse u Superbolu... ali ne možeš sve stići... Kad da stigneš svim tim da se baviš kad moraš na posao za 8, dođeš kući u17h, pa moraš i kuću da spremiš da ne dobiješ bubašvabe, pa moraš i račune da plaćaš... nemaš kad svemu ovome da se posvetiš... da ne pričam o tome da nisam video redovno brdo u životu do 2008.

Maštanje mi na kratko prekida rebus... putokaz ulica Radoja Domanovića i levo i desno... kako bre i levo i desno pitam se ja. A pa da Tinki Winki pa ulica je poprečna normalno da ide i levo i desno. Žena ima pogrešnu kartu, mora napolje, nije za ovaj autobus... zaista mi nisu jasni ovi neiskusni putnici... na karti vam SVE piše... Prevoznik, peron, vreme polaska i mesto do kog idete... dakle imate 4 elementa na osnovu kojih formirate odluku da li ćete ili nećete ući u određeni autobus... ako neki od elemenata nije prisutan, vi ne ulazite u bus. Prosto ko' pasulj što bi deca rekla, al' očigledno nije. (Ovo sve od nekoga ko je ušao u pogrešan šatl bas u Amsterdamu, na kom samo što nije bilo nacrtano da to nije bas za moj hotel). Polako dobijamo na brzini, krećemo se brže od motocikla na trotoaru a ja se vraćam svom sanjarenju i pentranju na Alp d'Uez, najpoznatiji alpski vrh na Tur de Fransu.