Elizabete svuda oko mene

Sedim u kafiću na stolici ne baš prijatnoj prema gostima, u nekim kamenčićima, tako da mi cela situacija deluje da će su pre nego kasnije prevrnuti i napraviti čaplinovsku komičnu scenu u sred fensi ugostiteljskog objekta u centru grada. Čekam JB da stigne, treba da mi da novac za poklone koje smo se dogovorili da im donesem sa stadiona Arsenala. Kasniće, javlja mi... odgovaram joj da sedim u neudobnoj stolici na nestabilnoj podlozi dok konobarica sa obrijanom stranom glave i crvenom kosom pokušava da me usluži... bolje požuri. Stiže ubrzo i pruža mi moje prvo iskustvo sa britanskom Funtom sterlinga... HA! Gle čuda, na 20 GBP Kraljica Elizabeta... nasmejah se ironiji svoje sudbine... Kad sam stigao kući, poželeh da saznam ko se nalazi na ostalim novčanicama koje postoje i dolazim do fantastičnog saznanja nesagledivih ironičnih razmera... Na svim engleskim Funtama sterlinga je aktuelni monarh... tj. Kraljica Elizabeta, samo se ličnosti na poleđini menjaju. Nije ni moglo biti drugačije... bezmalo nemoguća naša, ne njihova Kraljica Elizabeta će biti sa mnom sve vreme dok budem boravio u imperijalističkom i kolonijalističkom Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske... Svakog dana, od jutra do mraka... Elizabete svuda oko mene...

Eto me na aerodromu Nikola Tesla, teško da ću ikad zaboraviti moj prvi susret sa našom zračnom lukom i kako sam pomislio koliki je to svemir u odnosu na sve što kod nas postoji... Ovaj put jedna novina, koje ranije nije bilo... Pozitivno, pozitivno... neko zaista izgleda tu nekad i uključi mozak... Sklonili su onaj kretenski metal detektor pre pasoške kontrole, tako da sada više ne morate dva puta da skidate sve metalne objekte sa sebe, već je dovoljno da to uradite samo pred ulazak na gate sa kog vam avion poleće. Moj je otvoren, odoh da sednem da sačekam ukrcavanje... Pored mene seda stariji čovek, rekao bih da ima oko 60 godina, možda više... sedeo je mirno do jednog trenutka kada me je upitao da li ja možda putujem za Nju Jork. Ne, rekao sam, samo do Londona. On putuje za Nju Jork, a ne zna jezik, pa je tražio verovatno nekog ko bi mu pomogao da se ukrca na pravi avion i da se snađe kada tamo stigne. Snaći ćete se, rekoh mu razmišljajući šta mu to u životu treba, u tim godinama, bez znanja jezika da se mlati toliko u nepoznato... dosta ljudi je nastavljalo za USA, siguran sam da je našao nekog, ja sam mu pomogao toliko, što sam mu rekao kako se kažu neki osnovni izrazi koji su ga zanimali... Nadam se da je dobro stigao.

Avion JAT, ovaj put bez propelera, već sa turbinom... što je bilo olakšanje, osetio sam se sigurnijim... a nije bilo ni onog iritantnog pištanja koje nam je bušilo lobanju prošle godine na putu za Berlin. Kroz prozor nismo mogli mnogo videti jer je bilo oblačno, ali je sve ipak bilo savršeno do trenutka kada nam pilot aviona nije rekao da uživamo u letu. Nije prošlo sat vremena od tog trenutka dok posada aviona nije počela da nam deli Landing kartice. Pitaju me da li mi treba, a ja pojma nemam ni šta je to, a kamoli da li mi treba. Uslišili su moje interesovanje i objasnili mi da ako ostajem u Engleskoj tj. ne putujem dalje moram da imam Landing Card. Uzeh je u ruke i vidim da ja sad to treba da popunim. Nisam verovao očima... Nije bilo dovoljno što sam dao 100 EUR za vizu, koju sam pritom čekao 3 nedelje, niti to što sam morao da predam gomilu papira da bih istu dobio... ja sad u avionu moram da popunjavam neku Landing karticu izdatu od strane Britanske (Po)Granične Agencije, da pišem ko sam, šta sam, koliko ostajem i gde ću da spavam... Kod kraljice u Bakingemskoj Palati, eto gde ću da spavam... đubrad imperijalističko-kolonijalistička. No, morao sam se pokoriti sili, sačekao sam da neko od osoblja prođe pored mene i zatražio da mi spuste torbicu i fasciklu gde se nalazila hemijska i potrebne informacije za popunjavanje. Naravno, hemijska mi je crkla čim sam popunio ime i prezime... dodatno sam se iznervirao... srećom preko puta mene sedeo je čovek iz konkurentske firme, upoznali smo se u Zagrebu pre nepunih mesec dana. On je iz Hrvatske i mislio je da mu ne treba Landing Card, pozajmio sam hemijsku i popunio karticu... bolje sad, nego na aerodromu pomislih.

U jednom trenutku se nebo ispod nas pročistilo i video sam kopno... koje je uskoro postalo more, odnosno La Manš, nešto mi prljavo ovo bre, priobalje pogotovo, nije mi delovalo kao neko more... dok se nismo našli iznad pučine, e tad se već sve zaplavilo i prisustvovao sam prizoru koji niti sam očekivao, niti sam uspeo da shvatim... Vetrenjače... na sred mora... njih mnogo... i vrte se... tako u moru... neverovatno... i to na mnogo mesta... u nekim rasporedima od recimo po 30 na mnogo mesta duž La Manša... hah... šta sve ja neću videti u životu svom. Prelećemo englesko kopno, tu smo... imao sam neki čudan osećaj kao da prelećem drugu planetu i da je tu sve drugačije od svega što sam do sad doživeo i da će mi ovde biti čudno, prečudno... Eto nas iznad Londona, dovoljno smo nisko da mogu lepo videti grad i već iz aviona vidim London Eye, Tower Bridge... wooow Tower, mnogo je lepši nego što sam zamišljao, sav je u nekim veselim bojama... otkud to, upitah se. Na sreću ništa drugo nisam prepoznao pa nisam sebe uskratio za osećaj iznenađenja kada budem istraživao... ostao sam nevin od tog znanja, što bi Macbeth rekao.

Sleteli smo, šetamo do pasoške kontrole i imam šta da vidim... milijardu ljudi iz trećeg sveta ispred mene čeka da prođe pasošku kontrolu... Pa ja odavde neću izaći satima. Stajem u red, čekam, šta ću? Ovo je terminal 4, terminal za treći svet... već sam se pomirio sa tim da mi uvek slećemo na terminal koji je izdvojen ili dodatno napravljen za nas nepoželjne ili polupoželjne... Ako pogledamo metro mapu Londona videćemo da postoji voz koji ide do terminala 1,2,3 i 5 i voz koji mora da pravi poseban krug da bi došao do terminala 4, pa se posle vraća na terminale 1,2 i 3 i nastavlja ka gradu. Gledam levo-desno, ima svega oko mene, što Rusa, što afro-amerikanaca, azijata svih vrsta... Svetsko prvenstvo u stajanju u redu, tu bar ne igramo kvalifikacije već smo se automatski plasirali za prvenstvo terminala 4 samim tim što posedujemo ćirilični pasoš Republike Srbije. Hah eno ga gospodin iz Hrvatske što mi je pozajmio hemijsku, jedan zmijski okret u redu je ispred mene... popunjava Landing Card dok šeta... eto ti! Kao tebi ne treba, bio sam malo zao, ali ipak vrlo zahvalan što mi je pomogao... zaista nisam želeo da budem u situaciji da moram tu da šetam i da pišem u isto vreme, pa još da mi odmah crkne hemijska. Želeo sam biti skoncentrisan na trenutnu situaciju i kako da se što pre snađem i završim sa ovim.

Red je relativno brzo išao jer je previše šaltera primalo nas potencijalne lažne azilante i ratnike džihada. Ja sam završio kod simpatičnog starijeg gospodina koji me je pitao gde idem. Rekoh na sajam grafike u Excell centru, čuo je za to, kaže. Busy day? Procedih u nadi da će ga moj upit oraspoložiti i učiniti da me pusti brže. Osmehnuo se, lupio mi pečat i zvanično me pustio u famozno Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske o kom se kroz knjige i televiziju toliko pripoveda... Odoh po prtljag... Torba mi je već bila na onom kaišu što se vrti, super, bar za to ne moram da brinem, nešto lepo u ovom gubljenju vremena... Pravac lift i sprat -1, metro. Izlazim iz lifta i zatičem malo mi neshvatljiv prizor... Sa leve strane na aparatima ljudi kupuju neke kartice, a malo dalje od njih neki red ljudi koji se baš ne pomera... isto se čeka nešto... Stajem u ovaj red za aparate, ima tu neki Indijac/Pakistanac kao službeno lice, pomoći će mi. Stižem na red, kažem mu šta mi treba... Plaćaš gotivnom? Da. A ti treba da staneš u onaj drugi red. Onaj što se ne pomera... naravno... nije ni bilo realno da treba negde drugo da stanem... Zaista se nije pomerao... Iza mene neka Kineskinja, pokušava da me ubedi u nešto, pojma nemam šta... drži dve Oyster kartice i priča mi kako ja to treba da kupim za ne znam šta, jer je to bolje od onoga što sam ja hteo da kupim... dan danas nemam pojma da li je pokušala da mi proda to njeno ili je samo htela da mi pomogne, ili... šta god... brzo sam nasilno prekinuo komunikaciju...

U nekom trenutku je red počeo da se pomera polagano, zakrčili ga neki afro-amerikanci iz USA, bilo ih četvoro, ko zna šta su hteli... Gospodin ispred mene je na jakom ruralnom američkom engleskom polako počeo da se nervira... Stajao je ispred mene i pričao sebi u bradu i malo meni rekao bih, kako ako red ne počne uskoro da se pomera, uradiće nešto što neće biti prijatno. Uskočio sam u razgovor komentarom da ću dići u vazduh ovo ako mi posle svog čekanja ne prodaju ono što hoću. Hteo sam da isprovociram sazanjanje da li uopšte stojim na pravom mestu. A šta hoćeš da kupiš? Kartu za 7 dana, kažem Da, možeš to tu, to ću i ja kupiti. Super, pomislih, čekam sad, pa koliko god da traje. Interesovalo me je odakle je taj jaki ruralni naglasak, znao sam da nije bio baš sa samog konfederativnog juga, tamo Misisipi, Tenesi itd. to je jako specifičan akcenat, pa sam na njegovo pitanje odakle sam uzvratio. Čovek je bio iz Indijane, pomenuo sam Indiana Pacers, Pejtona Meninga i Andia Laka, Indi 500... Pa ti znaš dosta toga, bio je iznenađen... Da, volim sport. Stigosmo na red, on je kupio svoju kartu, ja posle par trenutaka čekanja svoju. Šta želite, pita me prodavac na šalteru, opet pripadnik neke etničke manjine, odnosno sad već polako i većine... Kartu za 7 dana, zona 1-6 (aerodrom je u zoni 6). Da li ćeš putovati od prve do šeste zone svaki dan? Ne. Pa onda ti to ne treba. Koliko god da sam bio oduševljen njegovom brigom za moj budžet ipak sam želeo tu kartu, da ne razmišljam ni o čemu kad budem putovao, jer sam znao da ću puno putovati. OK, its your money poručio mi je i uzeo mi 60 Elizabeta. Posle dva izgubljenja sata uspešno sam izašao na platformu da sačekam plavu Pikadili liniju za grad... bila je velika gužva... igrom slučaja našao sam novostečenog poznanika iz Indijane i nastavio razgovor dok smo čekali voz. Rekao sam mu da idem do Hammersmith stanice, on je išao jednu dalje... bilo mi je čudno... znao sam da ga nikad više neću videti onog trenutka kada budem izašao na svojoj stanici. Ubrzo je stigao Pikadili.. ništa posebno pomislih... predugačak voz... ne nešto moderan, sasvim prosečan... pratim gospodina iz Indijane, kročim unutra, sedam pored njega... vrata se zatvaraju... krećemo... Welcome to London...