I've queued in the sun

Ponoć je, telefon je uspešno stavljen na punjenje za sutra, što je od presudnog značaja. Vreme je da uz pomoć hotelskog vajerlesa proverim šta je na kraju dogovor za sutra. Otvaram socijalnu mrežu... hmmm poruka nezadovoljavajuće sadržine... Slećem kasno, oko ponoći, ako budemo sutra išli na Wimbledon neću ništa spavati, treba mi oko 2 sata do tamo, bolje idemo u petak... Ne petak, ne ne, nikako petak pomislih. Pošalji mi engleski broj telefona da te pozovem kad sletiš, rekoh i sačekah odgovor. Ubrzo je stigao i ja sam odlučio da ću bespoštedno povući svaki potez naučen u školi za manipulaciju ljudima, koju sam uspešno završio. Jeste stigli, pitam. Čujem mu u glasu da je šlogiran. Ne bih ja u petak... jutros kad sam se vraćao sa stadiona, oko 8, rekli su već tada da ne savetuju da se ide bez karata, jer ljudi koji su već u redu čekaju satima. Taj dan je igrao Marej, on je Britanac, ergo miljenik nacije, ergo magnet za publiku. U petak će opet igrati on, biće gužva, teško ćemo doći do karata. Bolje ipak da idemo sutra, lakše ćemo kupiti karte, igra Đoković, bolje njega da gledamo, a i jeftinija je karta, jer je još drugo kolo, u petak će već biti treće. Ne moramo ići u 4h ujutro, kao što smo prvo planirali, otići ćemo za 6, da možeš malo da odspavaš. OK sutra u 6, složio se. Haha, fenomenalno... sutra u 6.

Budim se u 4:30, ovaj put planirano, a ne zato što su me zbunile vremenske zone. Sve isto kao i juče, nigde nikoga, isto presedanje, isti pravac Wimbledon. Sad već ima ljudi, idu kao i ja, da čekaju u redu satima da možda dođu do karte. Gledam gore raspored stanica... hmmm gde li se silazi? Wimbledon Park ili poslednja stanica Wimbledon? Kako sam tako nespreman pošao? Verovatno je sve jedno... to je sigurno sve tu negde. Stižemo na stanicu Southfields i svi kao po komandi kreću napolje. HA? Nije ni jedno ni drugo, nego ovo? Oh bože, no dobro, gde svi tu i mali Mujo, kao što je nekad davno moja profesorica hemije u gimnaziji govorila. Kako sam izašao iz voza postalo mi je jasno da je bilo pomalo nemoguće pogrešiti, cela stanica je bila obložena zelenim tepihom i ljubičastim elementima, bojama teniskom šampionata na koji sam se zaputio. Pratiću ostale i valjda naći to što tražim. Izlazimo iz stanice pravo na raskrsnicu... kraće razmišljanje kuda sada, svi idu desno pa prolaze semafor... a tamo ima i nekih vimbldonskih zastava, prostom logikom zaključujem da mi je uputiti se tamo. Ispred mene šeta grupica čudnih britanskih tinejdžera... moj prvi malo ozbiljniji susret sa posh britanskim akcentom svih ovih dana... iza mene Kinez i Kineskinja, mladi par... nisam pomislio u tom trenutku da će posh Britanci i kineski par biti moja sudbina, moj jedini pogled satima u budućnost.

Stigli smo i do trenutka kada se ispred nas ukazao znak... ko ima karte pravo, ko nema karte levo. Idem levo. Ubrzo se ispred mene pojavila ogromna poljana na kojoj su se već formirali redovi za čekanje... Koliko sam izbrojao ja sam bio u nekom šestom redu. Prvi utisak mi je bio kao da dolazim na poljanu sa koje će nas vanzemljaci oteti kao u onoj seriji koja nam ih je neprekidno obećavala, a nikad ih prikazala... Posle sam pomislio kako je ovo idealno poređano i za neko streljanje. U trenutku kad sam se zaustavio i zvanično zauzeo svoje mesto u redu, prišle su mi dve devojčice i dale mi moju i samo moju queue karticu, sa ispisanim mojim ličnim brojem - 2500. Toliko ljudi je bilo ispred mene iako sam se ja tu nacrtao u 6:15 ujutro. Malo sam bio zbunjen, šta mi je činiti u tom trenutku, da sednem hladno je, a i u košulji, pantalonama i jakni nisam bio adekvatno obučen za klošarenje. Da stojim... pa ništa hajde počeću sa tim, pa dokle me odvede... i tako ja stojim i borim se sa mišlju da neću valjda sad k'o kreten tu da stojim satima... pa nisam ja cirkuski egzibicionista. Gledam okolo, ljudi klošare bez problema, neki su čak i šatore razapeli i tu klošare od ko zna kad. Ispred su posh tinejdžeri uveliko prostrli ćebe i počeli da igraju karte... iza mene Kineskinja čuči, dok joj se dragi izgubio. Pored redova štand za brzu hranu, sa druge strane poljane, na početku isto gomila kućica koje prodaju koješta. Pogledom tražim druga, da li je stigao? Gde li je? I baš u trenutku kada sam intenzivno razmišljao šta ću sa sobom, jer je postalo glupo da stojim, pojavio se momak koji prodaje novine za 3 Elizabete. Ali! On prilazi sa najboljom ponudom koja je ikada postojala u liberalnom kapitalizmu, u ovoj robno-novčanoj razmeni, ako kupim novine za 3 Funte sterlinga dobijem besplatno ćebe. Wooohoooo ćebe... klošarenje here I come!!! I tako sam kupio ćebe i odmah se po njemu onako fensi obučen opružio koliko sam dugačak... Ipak je bilo malo hladno i dalje pa sam između sebe i ćebeta stavio najskuplje novine na svetu.

Ležao sam tako kontemplirajući suvi nerealizam moje trenutne situacije... gde sam se to našao... zašto sam ovde... kako sam uopšte tu došao... kao i kako je moguće da ova Kineskinja iza mene čuči već pola sata bez prestanka... ona je drndala njen iPhone i čekala i čekala... koja disciplina tela i uma... i tako do nekih 7h kada sam odlučio da tehnologijama instant komunikacije proverim šta mi se sa drugom desilo... nisam hteo ranije za slučaj da se uspavao, da ga ne budim ako je umoran. Kad eto upravo poruka gde si? Evo me kod hot dog štanda, gde si ti? Sad sam stigao, kaže. Koji si broj, pitam. 5000, koji si ti? 2500. Auu pa šta sad da radim? Nema šanse da dobijem karte... doći ću ja kod tebe... I tako on dođe... i stane sa mnom u red kao da tu pripada... Sad nas je dvojica na mom ćebetu! Prostorni komfor se značajno smanjio... ima i on svoje ćebe za 3 Elizabete, ali neće da ga otvara... čuva za poklon. Pričali smo malo, kako i šta ima kod koga, da li ćemo ući, nećemo li ući. Nismo se videli dugo od lažne vojske svega par puta. Ja sam njemu pomogao da uđe na finale Davis Cupa u Areni, a on meni eto sad da uđem na najpoznatiji teniski turnir na svetu. Sudbina je prečudna stvar i nikad mi neće biti jasna.

Oko 8h smo se pomerili 100 metara... pokupili su klošare ispred nas i red je počeo da se kreće... Ipak, na novom mestu, sada malo bliže zvaničnom redu koji se pomera smo proveli još nekih sat vremena. U jednom trenutku nam je prišla opet neka devojčica i ponudila nam stikere I've queued in the sun, Wimbledon 2013. Dobio sam nervni slom... Ležim tu ko beskućnik satima i onda mi još ti dođeš i nudiš mi stiker na kom piše da sam čekao u redu po suncu, sa sve nacrtanim srećnim sunašcem na njemu (granulo sunce neposredno pre toga, čudno za London). Uzeo sam dve. Oko 9h smo počeli da mrdamo... obuzela nas je neka jeza... čekali smo toliko i eto... saznaćemo sudbinu... ući ćemo... ili šta? Šetali smo i šetali... i šetali... hodali... kad eto u daljini neka kapija... yeeeey kapija... ali to je kontrola kartica... Drugar mi se smorio... eto do ovde sam stigao, šta da radim sad, nema šanse da prođem. Pa šta sad, pitam. Ja ću proći, a ti vidi ako ti ne daju sačekaću te unutra. Ja pružam karticu, pruža je on, obojica prolazimo... Neverica... uspeo sam da prođem, cakle mu se oči... uzbuđenje-ushićenje... tradicionalna srpska domišljatost ulaska preko reda je dala rezultata. Verovatno niko nikada u istoriji nije ušao ovde na kvarno, pa se i ne obraća realna pažnja na to... Još šetnje... nismo još ni blizu, ali smo sada ušli negde gde piše Wimbledon... eno ga i znak, prolazimo ispod njega... Wimbledon Awaits, čeka čeka, čekali smo i mi čitav život na ovo... Smenjuju se stiroporne siluete poznatih tenisera pobednika, Federer, Serena, Venus, Na Li, bitan momenat za kineski par iza nas... Pored reda kao na vašaru zanimacija za posetioce, možete da popijete nešto u kafiću, da se igrate, spuštate niz vodeni tobogan, svašta nešto... Mi smo ipak šetali... i šetali... i šetali... eno još neka kapija... nova kontrola kartica... Pogledasmo se... eh sad stvarno više nema šanse... zeznuo sam ih jednom... ali dva puta... Rekoh mu, ajde mani se, kad si već do ovde stigao... ulazi kao da si vlasnik kluba... Ja pružam svoju karticu, on pruža svoju... prolazimo obojica... da li je moguće da niko ne gleda broj? Ili ih nije briga? Šta god da je mi smo prošliiiiiiii... Ubrzo je usledio metal detektor... i to smo prošli, sada smo već blizu osećamo to... nema više reda, kako ko prođe metal detektor nastavlja... pravo... do... BLAGAJNE!!!! Aaaaaaaaaaaaa uspeli smo!!!!!!!

Nema više karata za centralni teren, ništa od Đokovića, on igra na njemu od 17h, ali ima za teren 1, tu igra Serena Williams, ali od 13h, ja moram na sajam pa da se odande vratim... nema šanse da stignem na Serenu... Karta za teren broj 1 – 50 Elizabeta, a za grounds admission, ulaz u kompleks sa pravom gledanja manjih terena 20... Hajde uzećemo to, pa ćemo videti šta ćemo. Kupujemo karte i ulazimooooooooooooo!!!!! Nemogućeeeeee... Najneverovatniji trenutak u našim životima... Mi smo... na Wimbledonuuuuuu... centralni teren... je ispred nas!!! Ogroman, u rastinju nekom, sa cvećem i velikim semaforom. Noge su mi se odsekle... nisam znao ni gde sam, ni šta sam, ni kako treba da se ponašam... Svi oni klošari koji su do sad bili oko nas pretvorili su se u teniske ljubitelje, koji svi u ovom trenutku znaju više od nas o svemu što se upravo dogodilo. Ispred nas se ukazala velika tabla, gde je bio raspored igranja... mi smo gledali koga od boljih možemo gledati u singlu na manjim terenima na koje imamo pristup. Bio je tu Lleyton Hewitt, Tommy Haas, ali onda smo ugledali... vidiii Jelen Janković igra dubl danas, Zimonjić igra dubl, Jovanovski i Vesna Dolonc... svi danas u dublu... ja sam ih već sve video, ali on nije, njemu je bio doživljaj što može ipak, iako ne igraju u singlu makar ovako da ih vidi. Naše oduševljenje ponuđenim, kad već nemamo karte za velike terene je bilo ogromno, ali prekinuto mojim odlaskom na sajam. Na rastanku sam mu rekao da proveri gde se kupuju karte na ponovnoj prodaji, jer su mi rekli kad sam spremao ovo putovanje da popodne ljudi koji idu kući vrate svoje karte, a organizatori ih puste u ponovnu prodaju. Na izlazu su mi stavili trakicu oko ruke, treba mi to i karta da bih mogao kasnije da uđem. Na stanici Southfields sa razglasa se čuje... svi koji idu na Wimbledon da čekaju karte, obaveštenje da se u redu čeka 8 sati... bolje vi nego ja, zluradi kometar operatara... a mojoj sreći nema kraja.

Vraćam se, ovaj put nastavljam pravo kod znaka, ovaj put imam kartu, haha! Stižem do stadiona Serena upravo završava... odlično! Pojeo bih se živ da je igrala treći set i da sam stigao da gledam a nisam kupio kartu. Poziv... gde si? Evo me na terenu broj 5, gledam Zimonjića. Pravac teren broj 5. Ima jedna klupa pored terena i prostor za stajanje iza klupe, praktično ste na samom terenu, kad sam seo da je neko servirao ka mojoj glavi nema šanse da bih izbegao, odoše naočare do đavola... Trava savršena... kao veštačka... nenormalno! U jednom trenutku shvatam da dok gledamo Zimonjića na terenu pored igraju Jovanovski i Dolonc... mi možemo u isto vreme da gledamo oba meča... fantazija!!! Svaki dobar potez mi častimo sa bravo, a devojka pored nas sa allez... mi navijamo za Zimonjića a ona za Benneteaua, igraju zajedno, a mi navijamo zajedno, svako na svom jeziku. U nekom trenutku smo odlučili da prošetamo da vidimo šta ima i da vidimo kakva je situacija sa kartama... Prošli smo pored drugih manjih terena i videli gomilu igrača koji su u tom trenutku igrali dublove. Nadia Petrova, je bila verovatno najveće ime tog trenutka. Kroz ogromnu gužvu smo krenuli uzbrdo ka Henmanovom brdu, mestu odakle svi koji nemaju karte za glavne terene gledaju mečeve koji se na njima igraju, na ogromnom ekranu koji zauzima pola tribine centralnog terena. Našli smo kućicu, red se već formirao ali nam devojka koja tu nešto radi kaže da se red neće pomerati pre 5-6 kada ljudi krenu kući. Na centralnom terenu je Del Potro brzo završio, počela je Radvanska, a posle nje Novak. Vratili smo se u obilazak manjih terena i otišli da gledamo Jelenu Janković koja je takođe u tom trenutku igrala. Jovanovski i Dolonc su brzo izgubile a Jelena je brzo pobedila. Najluđe od svega je što se teniseri kreću kroz iste uske prolaze kojima se kreću i gledaoci, tako da smo više puta prošli tik pored nekog od tenisera.

Hajdemo na teren broj 3, to je najveći teren na koji smo smeli ući sa kartom koju smo imali, taj je imao tribine i Dolgopolov je trebalo da počne svoj singl meč. Nismo baš mogli gledati Raonića jer je bila velika gužva na tom terenu, pa smo se, posle nekoliko njegovih pogledanih poena odlučili za ovaj meč. Seli kao ljudi i gledali naš prvi singl meč na Wimbledonu. Lopticu udaraju nenormalno... kaže drugar a zamisli ovo su kao prosečni igrači... Krajičkom oka smo videli da je Zimonjić u problemu, igra peti set. Vratili smo se da pogledamo i podržimo. Nekako su celim tokom meča delovali sigurnije, ali ko zna, u petom setu je sve moguće. Ipak, uspeli su da pobede... Nije loš bilans... dve pobede i poraz naših dok smo ih gledali. Bilo je naših ljudi koji su navijali, čak su sa nama ulazili u razgovor kad bi čuli reči našeg usklikivanja. Vreme je bilo da se opet ode i pokuša kupiti karta za Đokovića, Radvanska sad već uveliko igra. Dok smo ponovo išli ka Henmanovom brdu Zimonjić se pojavio ispred nas. Bili smo na 3 koraka iza njega. Zastao je, dve malečne azijatkinje su mu tražile autogram, bio je nasmejan i ljubazan, ispunio im je želju, a onda je morao da odgovori na vrlo neprijatno pitanje... a ko si ti? Stižemo ga u tom trenutku, vidiš šta te pitaju, dobacujem... Pogledalo me je kao da sam sama smrt... nisam skontao šta je time hteo da kaže... Stali smo u red... nije se baš nešto pomerao... čekali bi satima sigurno... Eno ga Ivanišević u daljini... hah osvajač Wimbledona ovde ispred nas, gleda Raonića sa krova. U jednom trenutku su nam prišli redari, nude karte za teren broj 1, pošto većina ljudi čeka za centralni... Ali i mi hoćemo centralni, hoćemo Novaka... Pogledamo se... ko igra na 1? Sad igra Gasquet a posle Ferrer... hajde kao bar da vidimo teren broj 1, da vidimo kako to izgleda... ko zna da li ćemo uopšte imati priliku da vidimo centralni... pošto je karta? 5 Elizabeta... uzimaaaajjjj!!!! Ulazimo na teren broj 1 woooow, ko bi ikad rekao posle onog jutra, imamo kartu za jedan od show courts, kako ih oni zovu. Uspeli smo uhvatiti par gemova Gasqueta. Imao je rešen meč, ali nas je ipak častio nekim vremenom jer je upao u problem, pa smo nešto od meča i mogli videti. Neviđeno elegentan teniser. Sledeći je bio David Ferer.

Da svi bude wimbledonski pobrinula se kiša koja je počela da pada... teren je bio pokriven i igra prekinuta, bez da je Ferrer i počeo... Šta ćemo sad? Rekoh mu da ja idem do suvenirske prodavnice da kupim nešto lepo, pa ćemo videti kakva nam je sudbina kasnije. U trenutku dok sam izlazio prišla mi je devojčica rekao bih iz Španije i jednim gestom mi zauvek promenila život. Pitala me je da li se vraćate. Da, rekoh zbunjeno... i nakon par koraka shvatih... JaooooooJ pa mi ćemo ovako ući na Novaka. Kupio sam ponešto lepo, da svi zauvek znaju gde sam ja to bio. Kiša je i dalje padala... kupili smo čuvene jagode sa šlagom... dobro ja bez šlaga jer isti ne volim i vratili se na teren broj 1 da čekamo presudu. Ferrer je i zvanično otkazan... nema veze makar smo videli i taj teren... još samo kad bismo uspeli... samo da vidimo.. makar na sekund... taj centralni teren...

Spustili su krov, Novak je počeo, a mi smo se kao i svi ostali uputili na Henmanovo brdo da gledamo meč na džambo ekranu. Pokisao sam kao pacov... to je bio jedini set na celom turniru čini mi se koji je Đoković odigrao u taj brejku... umesto da kao čovek to reši brzo, on me je pokisao do gole kože maltene... OK dramim, ta londonska kiša je više ona što vas pljuje nego ona što vas kupa. Dobio je prvi set... šta ćemo sad? Idemo ispod centralnog terena, tamo bar nema kiše... šetamo se malo... istražujemo način da uđemo bez karte... nema šanse... čuvari na svakom ulazu, još i neke žene tu patrolirijau... čoveeeeče Alkatraz... Stao sam pored zida na kom su visili baneri sa svim osvajačima turnira ikada... eno ga Novak 2011. ponos! Pomalo sam se već pomirio da mi nije suđeno da ga gledam, iako verovatno nikad više neću dobiti priliku za to... ali I am not going down without a fight. Stajali smo na jednom od izlaza pokušavajući od nekog ko bi išao kući da isprosimo kartu. Nismo baš bili optimisti, već je polovina drugog seta, a još gomila ljudi ima istu ideju kao i mi. Ali samo minut, gejm, poen, šta god, samo da uđemo, da vidimo... U jednom trenutku su ljudi masovnije krenuli da odlaze... zombiji bez karata su nagrnuli na njih . Startovali smo jednog starijeg gospodina sa bradom, koju nikad neću zaboraviti, ispalo je da ima dve karte, nećkao se kome da ih da... i dao ih je... NAMA!!!! Koliko treba da platimo? Nije nas udostojio odgovora, samo je otišao. Imamo karteeeeeeeeeeeeee.... centralni tereeeeeen!!!!! Aaaaa besplatno... videćemo sve terene za 25 Elizabeta!!!! Ne možemo da verujemo da u rukama držimo karte za prokleti centralni teren. Odmah i ponosno i arogantno pokazujemo čuvaru na ulazu... eto ti karta! HA! Uskačemo praktično na naša mesta, boks je sa druge strane, tamo su Ševčenko, Jelena Ristić, Vajdaa i ekipa. Eno ga i Novak, treba da servira... Ušli smo na centralni teren! Gledamo Novaka Đokovića! Pomislih tad koliko je taj čovek uspeo u životu... on igra na tom terenu, eeeej on igra na terenu za koji sam ja prvo ustao u 4:30, pa klošario satima, pa prosio samo uđem da VIDIM teren na kom on IGRA... Neverovatno, svaka čast i duboki naklon... Od trenutka kad smo ušli, kao da se probudio, zaigrao je savršeno, kakvo kretanje, kakvi udarci. Protivnik nije imao šanse i sve je bilo gotovo prilično brzo... ali nema veze... mi smo bili tu... na najvećoj pozornici svetskog tenisa Wimbledon Center Court. Videli smo najboljeg igrača na svetu i vrlo verovatno najboljeg sportistu Srbije svih vremena u najboljem izdanju, odlični servisi, udarci sa osnovne linije, drop šotovi i voleji... ceo arsenal protiv nemoćnog protivnika. Meč se završio lakom pobedom, a mi... i dalje nismo baš znali gde smo, ali smo znali da nas je Bog pogledalo što smo tu, baš tad i ko zna da li ikad opet... To je bio jedan od onih trenutaka... kada ste podno San Sira kao navijač Intera, ispod Sagrade kao izbezumljeni turista, ispred Brandenburške kapije, pored Oka gledajući Big Ben preko Temze i tu...sada... gde verovatno nikad niste realno ni pomislili da ćete biti... samo ste maštali... jer biste ipak toliko voleli...

Islikali smo se do besomučnosti na tom ogromnom terenu, gde su svi tako nekako uštogljeni, bar ove dve starije gospođe pored nas... Sve je bilo gotovo, bilo je vreme da se krene kući... Ko se još seća jutra i klošarenja, to kao da se nikad nije dogodilo... scene koje su usledile su potpuno potisnule svu bilo kakvu neprijatnost doživljenu tada... nisu Britanci glupi... da li bih umeo da cenim sve što sam video da sam samo kupio kartu preko neta i ušao... verovatno ne... verovatno se nikad ne bih obradovao svakoj karti do koje smo kasnije došli, toliko koliko jesam... Završio se dan i pošli smo mrtvi umorni, bio je to jako dugačak dan... Koji je dogovor za sutra? On mora da spava, OK vidimo se u pola 11:15 kod Bakingemske palate na promeni straže...